Iako su žene u vikinško doba (oko 790-1100. godine n.e.) živele u društvu u kom su dominirali muškarci, daleko od toga da su bile nemoćne, već su vodile farme i domaćinstva, bile zadužene za proizvodnju tekstila, selile se iz Skandinavije kako bi pomogle u naseljavanju vikinških teritorija u inostranstvu koje su se prostirale od Grenlanda, Islanda i Britanskih ostrva pa sve do Rusije, a možda su čak bile uključene i u trgovinu u retkim urbanim centrima. Neke su bile deo više, bogate klase, poput dame – možda i kraljice – koja je sahranjena u raskošnoj brodskoj grobnici Oseberg 834. godine n. e, dok su na drugom kraju hijerarhije robovi, među kojima je bilo mnogo žena, odvođeni sa osvojenih teritorija tokom vikinške ekspanzije i integrisani u društvo vikinškog doba.
Pošto smo ograničeni time da sklapamo priče o njihovom životu uglavnom kroz grobnice, prateće grobne predmete i povremeni runski kamen koji pominje žene (ili čiju je izgradnju naručila žena), znamo dosta o ženskoj odeći, nakitu i ličnim predmetima iz vikinškog doba, ali mnogo manje o njihovoj efektivnoj „moći“ ili statusu koji su imale. Međutim, u predelu gde su male ruralne zajednice ili čak udaljene samoodržive farme bile norma, poslovi u okviru domaćinstva koji su uglavnom bili u domenu žena očigledno nisu bili baš tako nevažni. U nekim slučajevima, dok su njihovi muškarci bili odsutni trgujući, pljačkajući manastire i plašeći monahe oko severnoevropskih obala, žene koje su ostajale kod kuće su verovatno preuzimale kontrolu nad imanjem na neko vreme. Štaviše, tokom poslednjih nekoliko godina, dosta se diskutuje o mogućem postojanju vikinških ratnica – dodajući ženske borbene krike inače veoma „bradatoj“ sceni – ali dokazi su prilično kontroverzni i neubedljivi.
Odeća i nakit
Jedna od manje nejasnih oblasti kada je reč o životu žena u vikinško doba je njihova odeća i nakit. Zahvaljujući grobnicama i pratećim grobnim predmetima, čini se da je većina žena nosila odeću sastavljenu od dva ili tri sloja, od kojih je prvi bio platnena ili vunena haljina sa rukavima, pričvršćena oko vrata malim brošem u obliku diska, a ponekad tamo i naborana. Preko ovoga, nosila se haljina sa bretelama, napravljena od pravougaonog komada, obično vune, koji je bio obmotan oko tela i držan naramenicama koje su na prednjoj strani haljine bile pričvršćene sa dva ovalna broša.
Ovi ovalni broševi, poznati i kao kornjača broševi, tipični su za materijalnu kulturu vikinškog doba, i kada se takvi broševi pronađu u grobovima, obično su vezani za Skandinaviju. Oni su se veoma razlikovali po stilu; identifikovano je više od 50 stilova i, kako Nil Prajs objašnjava, „razlike mogu odražavati promene u modi, ali je verovatnije da ova ogromna raznolikost pokazuje tajanstveni jezik klasne i regionalne pripadnosti koji više ne možemo da razumemo.“ (Fichju & Vord, 36). Moguće je i da su se broševi u obliku kutije koristili i za pričvršćivanje šalova i sličnih komada odeće. Obe vrste broševa su obično bile napravljene od bronze i ukrašene šarama u stilu čvora. Vrste tekstila koje su oni učvršćivali takođe su mogle značajno da se razilikuju, od jednostavne domaće vune do fine orijentalne svile u trgovačkim centrima kao što je Birka u Švedskoj, gde su, što je zanimljivo, različiti kvaliteti tkanine često bili prisutni u jednom istom (bogatom) grobu.
Pored ovih praktičnih predmeta, žene u vikinško doba nosile su i ogrlice, prstenje za ruku i kopče sa tri lista (i broševe sa tri lista, napravljene od tri „kraka“ koja vire, ukrašene čvorovima i/ili filigranom). Perle su takođe često pronalažene u njihovim grobovima.
Vođenje domaćinstva
Iako je postojalo nekoliko trgovačkih centara, kuće iz vikinškog doba su se uglavnom nalazile u manjim ruralnim središtima i na izolovanim farmama gde je bio potreban veliki stepen samostalnosti za opstanak. Tipična kuća iz vikinškog doba sastojala se od jedne dugačke sobe sa centralnim ognjištem, a mogla je biti praćena mlekarom, šupama, štalama i drugim pomoćnim zgradama.
Uglavnom vezane za ovu domaću sferu, Judit Ješ primećuje da su „žene koje su živele u ruralnim područjima u vikinško doba provodile većinu vremena u trouglu štale, mlekare i stambenog prostora, obezbeđujući svojim porodicama hranu i odeću“. Baš kao što je hrana morala da se priprema baš iz onakvog sirovog stanja u kakvom je stigla – za razliku od odlaska u supermarket – proizvodnja tekstila i naknadna izrada odeće bili su složeni procesi u koje su skoro sve žene vikinškog doba bile uključene na ovaj ili onaj način. Zapravo, najčešći predmeti pronađeni u ženskim grobovima iz ovog perioda su vreteno, češljevi za vunu i letvice za tkanje, posebno na selu. Druge obaveze koje se ne pojavljuju tako direktno u arheološkim zapisima, ali se tradicionalno vezuju za žene, su odgajanje dece i briga o bolesnima ili starijima, a možemo zamisliti i žene koje rade sitne poslove na farmi ili čak neke poslove vezane za stolariju ili obradu kože. Kako su tačno deca odgajana i da li su devojčice tretirane drugačije od dečaka nije jasno, iako su ćerke možda mogle biti predate na udaju u odgovarajućem uzrastu.
Iako podređene svojim muževima, poput svojih savremenika, žene su verovatno imale popriličan stepen odgovornosti, a možda čak i kontrolu nad vođenjem domaćinstva, što simbolizuje činjenica da su često sahranjivane sa ključevima, i verovatno su čak bile ostavljene da vode računa o svemu dok su im muževi bili odsutni (ili mrtvi). An-Sofi Greslund je čak sugerisala da su farme bile poput nekakvih firmi, „kojima su upravljali muž i žena zajedno, u kojima je rad oba partnera bio od jednake važnosti, iako različit i komplementaran“ (Sorensen, 260). Mora se napomenuti, pak, da su ljudi koji su posedovali takve (veće) farme i susedna zemljišta imali značajna sredstva i verovatno su pripadali višim klasama u društvu; one ne odražavaju automatski celokupno društvo vikinškog doba. Ipak, kroz društvo vikinškog doba, brak je bio ključna institucija koja se koristila za stvaranje novih srodničkih veza, takođe među Skandinavcima i lokalnim stanovništvom u osvojenim ili naseljenim područjima, i, u skladu sa uticajem koji su žene mogle da imaju preko svojih muževa, čini se da su neudate žene imale veoma ograničene mogućnosti. Pre pojave hrišćanstva širom Skandinavije i vikinških teritorija oko 1000. godine n. e, konkubinat (često povezan sa ropstvom) i višebračni odnosi su se javljali, ako ništa, bar među kraljevskim porodicama.
Generalno, iako je teško komentarisati tačan status domaćica iz vikinškog doba, moramo zapamtiti da je njihova uloga u domaćinstvu bila veoma centralna i da uglavnom nije prošla nezapaženo. Natpis pronađen na kamenu kao Hasmira (stih 24) – jedini stih pronađen na švedskom kamenu sa ugraviranim natpisom koji obeležava ženu – svakako ipak to potvrđuje:
Dobri farmer Holmgaut je ovo podigao
u znak sećanja na svoju ženu Odindis.
Bolja domaćica
nikada neće doći
u Hasmiru
da upravlja farmom.
Crvena Bali je uklesala
ove rune.
Bila je dobra sestra
Sigmundu.
(Ješ, 65)
Moguće trgovkinje
U Skandinaviji vikinškog doba postojalo je nekoliko trgovačkih centara gde je sigurno bilo mnogo više vreve i gde su porodice živele malo drugačijim životima od svojih izolovanijih i ruralnijih savremenika. Najveći od ovih centara bili su Birka u Švedskoj, Ribe u Danskoj, Kaupang u Norveškoj i Hedebi u današnjoj severnoj Nemačkoj (na južnom rubu Danske iz vikinškog doba). Dok su na selu žene često sahranjivane sa vretenom, ženski grobovi otkriveni u Birki, na primer, sadrže igle, makaze i pincete, što ukazuje na fino šivenje, pa čak i trgovačke tegove, vage i novčiće.
Ove poslednje su pronađene ne samo oko drugih urbanih centara u Skandinaviji, već i na vikinškim teritorijama širom današnje Rusije, i smatra se da ukazuju na to da su ove žene bile trgovkinje. Direktno povezivanje grobnih predmeta sa stvarnim aktivnostima u životu je uvek pomalo rizično, jer ne znamo namere sa kojima su sahranjene. Judit Ješ razumno upozorava da,
...moramo razmotriti da li grobni predmeti zaista predstavljaju prethodne živote mrtvih ili neki od njih zapravo nemaju simboličnu funkciju. Prisustvo tegova u dečjim grobovima ne znači nužno da su se bavili trgovanjem. (Ješ, 21)
Umesto toga, kao što su zapravo i drugi predložili, žena sahranjena sa tegovima i vagama je možda jednostavno pripadala porodici trgovaca, a ne i sama bila aktivna trgovkinja. Kao što je to sa mnogim stvarima vezanim za žene u vikinško doba, jednostavno nemamo dovoljno informacija da popunimo takve praznine ili da stvorimo detaljnu sliku o tome kako je tačno izgledao život urbanije žene u vikinško doba. Ipak, žene u trgovačkim centrima bi svakako bile direktnije povezane sa širim svetom, ne samo kroz „egzotičnu“ robu koja je pristizala, već i kroz posetioce. Izveštaj koji prenosi kako je u 9. veku n. e. hrišćanska misija poslata u Birku i uspešno preobratila bogatu udovicu Frideburg i njenu ćerku Katlu, koje su zatim odlučile da otputuju u frizijski trgovački grad Dorestad, ilustruje upravo ovo.
Elita
Ako su se neke žene zaista bavile trgovinom, to bi ih zapravo moglo smestiti u više slojeve društva ili im bar dati određena sredstva i status. Bogati i moćni iz vikinškog doba – grupacija koja očigledno nije bila isključivo muška – vire kroz prazninu vremena i dopiru do modernog sveta na više načina, kao što su velike runske stene koji su podizane širom Skandinavije i grobnice koje se prostiru od samo „bogatih“ do onih toliko preteranih da nam ne ostavljaju prostora za sumnju u važnost sahranjene osobe.
Runsko kamenje – veliko kamenje prekriveno runama i ornamentima, obično podignuto u znak sećanja na mrtve – obično su naručivale bogate porodice, a rune su govorile o njihovim životnim poduhvatima. Ne samo da se može zaključiti da su žene bile važne u tim porodicama, već su pojedino kamenje zapravo naručile same žene (zajednički ili pojedinačno), ostavljajući „utisak visokog društvenog položaja koji je imalo vrlo mali broj žena“ (Ješ, 49-50). Runsko kamenje takođe ilustruje koliko je važno bilo nasleđe žene kako bi se olakšao prenos bogatstva iz jedne porodice u drugu. Štaviše, neki zaista bogato opremljeni ženski grobovi (pa čak i brodske grobnice) pronađeni u ruralnim sredinama ukazuju na to da su žene možda dostizale na visoke društvene položaje tamo. U istom ovom okruženju, već smo videli da su žene možda ipak upravljaje i farmama u odsustvu svojih muževa.
Oko 40 grobova iz Skandinavije i šire potvrdilo je ideju, koja potiče iz tekstova i saga vezanih za vikinško doba, o postojanju „vračara“. Sejd je vrsta šamanističke magije koja se u izvorima uglavnom povezuje sa ženama, koje bi mogle biti völur (jednina: völva): moćne vračare koje imaju moći da vide budućnost i uglavnom su povezane sa štapom mađijanja. Slični predmeti su otkriveni u grobovima iz vikinškog doba i imaju jasne simboličke prizvuke, možda čak - prema jednom tumačenju - funkcionišu i kao metaforički štapovi koji se koriste za „izvlačenje“ duše korisnika. Ovi grobovi su često bogati odećom i grobnim predmetima i uključuju stvari kao što su talismani i amajlije, egzotični nakit, pirsing za lice, prstenje za prste na nogama, a u nekolicini grobova čak i psihoaktivne droge poput kanabisa i bunike. Kako bismo to mogli da zamislimo uloge ovih žena u društvu ostaje ipak misterija.
Takođe znamo za neke kraljevske ženske grobove. Judit Ješ, pominjući brodsku grobnicu Oseberg (oko 834. godine n. e.) u kojoj su dve žene sahranjene u raskošno ukrašenom i opremljenom brodu praćenom mnoštvom visokokvalitetnih grobnih predmeta, objašnjava kako,
Nekoliko očigledno kraljevskih grobnica koje imamo, poput onih u Osebergu, se ne mogu pomešati ni sa čim drugim osim sa spomenicima osoba sa ogromnim statusom, bogatstvom i moći. Iako dele karakteristike sa drugim grobnicama iz vikinškog doba, one su zaista klasa za sebe. (27)
Ko su tačno ove žene bile za života – kraljica i sluškinja, dve aristokratkinje u srodstvu ili ne – ostaje zagonetka, ali je očigledno da je bar jedna od njih bila visokog statusa.
Još jedna imućnija žena bila je Aud, „dubokoumna“ sa kraja 9. veka n. e. Smatra se da je bila ćerka norveškog poglavice koji je živeo na Hebridima i udala se za Vikinga koji je živeo u Dablinu. Nakon smrti muža i sina, preuzela je kontrolu nad porodičnim bogatstvom i organizovala brod koji je nju i njene unuke prvo odveo na Orknijska i Farska ostrva, a onda se konačno nastanila na Islandu. Tu je podelila zemlju među svojom pratnjom, postala rana hrišćanka, a takođe je upamćena i kao jedan od četiri najvažnija doseljenika Islanda.
I kao poslednja kategorija elite, postojale su i kraljice vikinškog doba, neke na manjem lokalnom nivou (velika ujedinjena skandinavska kraljevstva nisu se u potpunosti kristalizovala do kraja vikinškog doba), a neke od njih su možda ipak bile veoma dobro povezane. Sve žene vikinškog doba su, naravno, mogle svoj uticaj ostvarivati preko svojih muževa ili sinova – što su bili važniji, to je više mogućnosti bilo i za žene uz njih.
Žene kao doseljenice
Nakon vikinških napada koji su postali rasprostranjeni po severnoj Evropi i šire, vikinške teritorije su se pojavile čak i na Grenlandu (pa čak i na Njufaundlendu u Severnoj Americi) i Rusiji. Očigledno je da je pravilno naseljavanje teško postizano bez žena, a ženske grobnice iz vikinškog doba – sa njihovim čuvenim ovalnim broševima – širom ovih područja potvrđuju njihovo prisustvo.
S jedne strane, u početnim vikinškim talasima napada i vojnih ekspedicija, teško je, kako zamisliti žene koje su aktivno učestvovale, tako i pronaći bilo kakav dokaz o tome, iako anglosaksonski i franački izvori s kraja 9. veka n. e. govore o tome kako su vikinške snage putovale zajedno sa svojim ženama i decom, a arheološki nalazi u zimskim naseljima kao što je onaj u Torksiju (Engleska) otkrivaju dokaze o proizvodnji tekstila. Takve porodice ili pratioci ovih naselja nisu morali biti skandinavske žene; vikinške vojske su pljačkale i sam kontinent i Britanska ostrva i verovatno bi pokupile bar neke od žena iz tih predela. Koliko je ovaj scenario bio učesto ipak nije jasno.
S druge strane, više jasnoće dolazi sa prvim pravim talasima naseljavanja (vremena su varirala u zavisnosti od vikinške teritorije): skandinavske doseljeničke porodice su stizale na Britanska ostrva periodično tokom 9. i 10. veka n. e, dok je krajem 9. veka n. e. Island (a kasnije i Grenland i šire od njega) bio naseljen. Ova druga područja su bila potpuno skandinavska (osim izvesnog priliva često ženskih robinja, na primer, dovedenih iz Irske), dok je na Britanskim ostrvima, kao i u Rusiji, bilo više prostora za mešanje sa već prisutnim stanovnicima. Na Orknijskim ostrvima, na primer, grobnica takozvane žene sa zapada iz 9. ili početka 10. veka n. e. prikazuje nordijsku ženu u dvadesetim godinama zajedno sa njenim novorođenim detetom, sahranjenu sa grobnim predmetima kao što su par bronzanih ovalnih broševa, ali i keltska igla, između ostalog. Bogata skandinavska ženska grobnica na ostrvu Men („Paganska dama iz Pila“) zajedno sa oko 30 hrišćanskih runskih spomenika koji su u osnovi keltski krstovi sa runskim natpisima (uključujući i norveška i keltska lična imena) sa ornamentima skandinavskog stila pokazuju još jaču sliku mešovite zajednice.
Ratnice?
Čuvene islandske sage iz 13. veka n. e, koje prenose priče smeštene u ranije vikinško doba, dodaju još jedan mogući sloj dubine ulozi žena; one su prikazane kao snažne žene koje preduzimaju akciju, raspiruju osvetu, suprotstavljaju se svojim muževima ili čak učestvuju u borbi. Međutim, ove sage su napisane mnogo nakon vremena o kom govore, iz drugog konteksta, i nesigurno je direktno stvarati sliku žena iz stvarnog vikinškog doba na osnovu njih.
Ipak, „snažna vikinška žena“ je razuzdana u popularnoj mašti. Kada je Šarlot Hedenstirna-Jonson objavila članak pod nazivom „Vikinška ratnica potvrđena genomikom“ (2017), na primer, uzbuđenje je izgleda nadvladalo oprez. Studija razmatra grobnicu iz vikinškog doba (Bj 581) pronađenu u Birki, u Švedskoj, u 19. veku, koja sadrži skelet smešten pored raznog oružja, konja, pa čak i pastuva; naizgled onoga što karakteriše ratnika. Ispitivane kosti pripadale su ženi, koja je kasnije nazvana „prvom potvrđenom visokorangiranom vikinškom ratnicom“ (857) na osnovu toga što je postojao i set igračkih figura (što autori izjednačavaju sa taktičkim i strateškim znanjem).
Kritičari su primetili da ova pretpostavka više pripada domenu spekulacija nego stvarnim činjenicama. Skelet nije imao traumatske povrede – nešto što bi se ipak očekivalo od aktivnog ratnika – i nije pokazivao znake naporne fizičke aktivnosti. Moramo se prisetiti koliko je teško povezati grobne predmete sa stvarnim životom osobe – da li je ova žena mogla biti sahranjena sa opremom ratnika iz nekog drugog razloga (možda simboličnog)?
Ako se pojavi više dokaza u tom smislu u vezi sa ženama, priča se svakako menja, ali za sada, čini se da arheološki i istorijski dokazi nisu dovoljni da potvrde da je ova žena iz Birke bila aktivna ratnica. I ovde, život žena u vikinškom dobu ostaje obavijen velom misterije dosta više nego život njihovih muških savremenika.
