Варјашка гарда

Definicija

Mark Cartwright
od , prevedeno sa Goran Petrović
objavljeno na 10 November 2017
translations icon
Dostupno na drugim jezicima: engleski jezik, Grčki, španski, Francuski
The Varangian Guard (by Unknown Artist, Public Domain)
Варјашка гарда
Unknown Artist (Public Domain)

Плаћеничка Варјашка гарда је била елитна византијска борбена јединица и лична телесна гарда царева, почевши од Василија II 988. године. Ова викиншка јединица је била чувена по стаситости својих припадника и по њиховој крвожедности у биткама, у којима су својим страшним двосеклим секирама сејали стравично уништење. У њене прослављене чланове спадају Харалд Хардрада, који је доцније постао краљ Норвешке, и исландски јунак Боли Боласон. Касније, а нарочито након Битке код Хејстингса из 1066. године, они су углавном постали англо-саксонска јединица. До почетка 14. века, већ више нису могли да оправдају своје постојање, али барем неколико векова, Варјази су за непријатеље Византинаца вероватно представљали исто толико запрепашћујућ призор колико би запрепашћујуће тенкови изгледали пешадинцима у Првом светском рату.

Василије II

Василије II је био цар од 976. до 1025. године и, упркос веомa успешној војној каријери током које је Византијско царство готово удвостручило своје територије, имао је најгори могући почетак када му је војску у заседи збрисао Самуило Бугарски, у једном планинском пролазу који се зове Трајанова Врата. Тај пораз је код куће подстакао побуну када су двојица старих бунџија затражила престо, сваки за себе понаособ. Један од њих, Варда Фока Млађи, чак се 987. године прогласио за цара. Василије је срећом помоћ могао да затражи од Владимира I Кијевског (владао од 980. до 1015. године), који је предусретљиво послао силу од 6000 Викинга из племена Рус да помогну младом цару. Они ће у Василијеве амбициозне планове унети огромну промену, те ће они сада подразумевати стварање најмоћнијег Византијског царства што га је свет до тада видео.

У ЗАМЕНУ ЗА 6000 ВИКИНГА, ТЕ ТИМЕ ПОКАЗУЈУЋИ КОЛИКО ИХ СМАТРА ДРАГОЦЕНИМ, ВАСИЛИЈЕ II ЈЕ ВЛАДИМИРУ I ПОНУДИО РУКУ СВОЈЕ СЕСТРЕ.

У замену за 6000 Викинга, те тиме показујући колико их сматра драгоценим, Василије је Владимиру понудио руку своје сестре (потез без преседана, да цар једну особу са царским статусом понуди варварском вођи за брак) под условом да овај пристане да се преобрати у хришћанство. Владимир је на ово пристао и, заиста, отишао је и још много даље, те је због свог посвећеног покровитељства хришћанске вере током своје владавине на крају проглашен за свеца.

Викиншка је сила у Цариград стигла морем и били су страшан призор са својим дугим, тешким мачевима и опаким двосеклим бојним секирама. Након што је стрпљиво чекао годину дана и држао побуњенике под блокадом, Василије је коначно повукао потез напавши логор узурпатора. Историчар Џ. Џ. Норич наставља причу:

Крајем децембра 988, црноморски извиђачи су на северном хоризонту уочили први брод у оквиру велике флоте викиншких бродова; почетком 989. године, читава флота је била безбедно укотвљена у Златном рогу, те се око 6000 снажних џинова искрцало. Неколико недеља касније су Викинзи, предвођени самим Василијем, под окриљем ноћи прешли мореуз и заузели положаје на неколико стотина метара од побуњеничког логора. С првом светлошћу дана, напали су, док је чета царских бацача пламена обале засула грчком ватром. Фокини људи, тргнути из сна, били су немоћни; они који су их нападали су витлали мачевима и секирама без милости све док до колена нису стајали у крви. Мало је жртава успело да побегне и сачува живу главу. (209)

Byzantine Empire, 1025 CE
Византијско царство 1025. године
Necropotame (CC BY-SA)

До 989. године, Василије је повратио ред и био је толико импресиониран подвизима своје викиншке војске да их је најпре учинио елитним шок трупама своје армије, а затим и својом личном телесном гардом. Викиншка јединица је постала позната као Варјашка гарда („људи од заклетве“), те су они, осим тога што су били невероватно корисна јединица на бојном пољу, многе касније цареве штитили до смрти, веома слично елитним јединицама које су штитиле римске цареве – Преторијанској гарди. Варјази су били стационирани у Великој цариградској палати и били су њена уочљива и стална одлика. Њихово је оружје овако описао Михаил Псел, историчар из 11. века:

Ови људи, без изузетка, од оружја носе мале штитове и rhomphaia, једносекли мач од тешког гвожђа који им је окачен о десно раме. (359)

Варјази су свакако били ефикасни и одговорни када је реч о извршавању дужности заштите византијског престола, ма ко код био на њему, али та услуга није била јефтина. Један чудан обичај за наплату извршених дужности описује историчар Л. Браунворт:

У ноћи када умре њихов суверен, они су имали необично право да отрче до царске ризнице и да узму злата колико год могу да понесу са собом. Овај обичај је многим Варјазима омогућио да се повуку као богаташи и омогућио је сталан прилив викиншких и англо-саксонских регрута. (212)

Чувени Варјази

Један од најчувенијих варјашких ратника и вођа био је Харалд Хардрада који је провео десет година служећи цара. Поред многих других пустоловина, он и његови варјашки саборци борили су се уз великог византијског војсковођу Ђорђа Манијакa на Сицилији 1038. године, где су освојили и Месину и Сиракузу. Након што је 1042. године протеран због сумње да је планирао устанак, Харалд је побегао у Кијев, а потом се вратио у Норвешку, где је од 1046. до 1066. године владао као краљ Харалд III. Харалд, који је тврдио да има право на енглески престо, борио се и погинуо у Бици код Стамфорд Бриџа 1066. године против свог имењака, енглеског краља Харолда Годвинсона.

Harald Hardrada, Battle of Fulford Gate
Харалд Хардрада, Битка код Фулфорда
Mathew Paris (Public Domain)

Још један славни једнократни члан Варјашке гарде био је Боли Боласон, личност из 11. века. Према Лаксдела Саги (Laxdaela Saga), Болију су, као и његовим друговима Варјазима, платили велики новац за невоље које је претрпео и он се вратио кући на Исланд обучен у тако лепе златом извезене пурпурне одоре да су га прозвали „Боли Елегантни“.

Након пораза Англо-Саксонаца у Бици код Хејстингса 1066. године, многи војници су отишли у Цариград да тамо потраже бољу срећу. Све више северњачких плаћеника долазило је са Исланда, из Норвешке и других делова Скандинавије, привучених подвизима људи као што су Харалд и Боли. Византијски цареви су били пресрећни да те путнике интегришу у Варјашку гарду премда су, до 13. века, већина њених припадника постали Енглези, те је Гарда користила сопствени језик када је клицала свом новом владару.

Опадање

Може бити да су Варјази уживали страшан углед, али они нису били непогрешиви. На пример, године 1081, када је Алексије I Комнин бранио Драч у Далмацији, он је варјашке трупе поставио испред својих редова, али су оне скоро потпуно уништене у јуришу непријатељске коњице. Нису се показали као много корисни ни 1204. године, када су витезови Четвртог крсташког рата напали Цариград, мада је могуће да су са попришта битке побегли зато што им није било плаћено. Ови порази, упоредо са развојем ратне стратегије и технологије, могу помоћи да се разуме зашто су, почев од средине 13. века, Варјази постали обични дворски чувари и затворски стражари.

Енглеска гарда са секирама на византијском двору помиње се у делу летописца Адама из Уска из 1404. године, али од тада Варјази нестају из историјских докумената. Дугорочна последица њиховог присуства у византијским пословима била је утицај византијске културе на родне земље припадника Гарде, јер када би се они, након година службе, вратили натоварени богатством, са собом би такође донели и идеје о уметности и архитектури. На крају, има много камених споменика са урезаним рунама широм Скандинавије који су подигнути и исписани да би се овековечила велика ратничка дела славних припадника Варјашке гарде.

Ukloni oglase

Reklama

O prevodiocu

Goran Petrović
Српски сам преводилац и истраживач у области хуманистичких наука. Занимају ме књижевност, језици, култура и историја и волим да преводим. Поред српског и енглеског језика, говорим и грчки.

O autoru

Mark Cartwright
Марк је писац историјских текстова који живи у Италији. Његове посебне области интересовања су грнчарија, архитектура, светска митологија и откривање идеја које су заједничке свим цивилизацијама. Има диплому мастера у области политичке филозофије и директор је сектора за публикацију у Енциклопедији светске историје.

Citirajte ovo delo

APA Stile

Cartwright, M. (2017, November 10). Варјашка гарда [Varangian Guard]. (G. Petrović, Prevodilac). World History Encyclopedia. Preuzeto iz https://www.worldhistory.org/trans/sr/1-16515/

Chicago Stile

Cartwright, Mark. "Варјашка гарда." Preveo Goran Petrović. World History Encyclopedia. Poslednja modifikovana November 10, 2017. https://www.worldhistory.org/trans/sr/1-16515/.

MLA Stil

Cartwright, Mark. "Варјашка гарда." Preveo Goran Petrović. World History Encyclopedia. World History Encyclopedia, 10 Nov 2017. Veb. 08 Dec 2022.