Pismo

Definicija

Joshua J. Mark
od , prevedeno sa Stefan Mihajlovic
objavljeno na 28 April 2011
translations icon
Dostupno na drugim jezicima: engleski jezik, Ruski, španski, Portugalski, Francuski
Cuneiform Writing (by Jan van der Crabben, CC BY-NC-SA)
Zapis na klinastom pismu
Jan van der Crabben (CC BY-NC-SA)

Pismo je fizička manifestacija govornog jezika. Smatra se da je čovek razvio jezik oko 35.000 godina p.n.e. o čemu svedoče pećinski prikazi iz perioda kromanjonca (oko 50.000-30.000 godina p.n.e.) koji očigledno izražavaju koncepte koji se tiču svakodnevnog života. Ovi prikazi ukazuju na postojanje jezika jer, u nekim slučajevima, izgleda da pričaju priču (recimo, o lovačkoj ekspediciji tokom koje se odigravaju određena zbivanja) umesto da budu samo slike životinja i ljudi.

Pisani jezik se, međutim, ne pojavljuje sve do Sumera, u južnoj Mesopotamiji, oko 3500-3000. godine p.n.e. Ovaj rani sistem pisanja naziva se klinasto pismo i sastoji se od utiskivanja specifičnih znakova u vlažnu glinu pomoću trske. Egipćani su imali pismo još pre uspona Arhaičkog dinastičkog perioda (oko 3150. p.n.e.) i smatra se da se razvilo od mesopotamskog klinastog pisma (mada je ova teorija sporna) a poznato je kao hijeroglifsko pismo.

Ukloni oglase

Advertisement

Fonetski sistemi pisanja Grka ("fonetski" od grčkog phonein - "jasno govoriti"), a kasnije i Rimljana, došli su iz Fenikije. Feničanski sistem pisanja, iako sasvim drugačiji od onog u Mesopotamiji, ipak duguje svoj razvoj Sumerima i njihovim dostignućima u pisanoj reči. Nezavisno od Bliskog istoka i Evrope, pisanje je razvijeno u Mezoamerici od strane Maja oko 250. god. sa određenim dokazima koji ukazuju na period već od 500. god. p.n.e. i, takođe nezavisno, od strane Kineza.

Pismo i istorija

Pismo u Kini razvilo se iz obreda proricanja pomoću kostiju oko 1200. p.n.e. i čini se da je takođe nastalo nezavisno jer u ovom trenutku nema dokaza o kulturnoj razmeni između Kine i Mesopotamije. Drevna kineska praksa proricanja podrazumevala je urezivanje tragova na kostima ili školjkama koje su se potom zagrevale do granice pucanja. Te pukotine bi potom tumačio prorok. Da je taj prorok urezao 'Sledećeg utorka će padati kiša' i 'Sledećeg utorka neće padati kiša' obrazac pukotina na kosti ili ljusci bi mu rekao šta bi se od ta dva obistinilo. Vremenom, ovi urezi su evoluirali u kinesko pismo.

Ukloni oglase

Advertisement

Istorija je nemoguća bez pisane reči jer bi nedostajao kontekst u kome bi se tumačili fizički dokazi iz davne prošlosti. Pisanje beleži život jednog naroda i to je prvi neophodan korak u pisanoj istoriji jedne kulture ili civilizacije. Najbolji primer ovog problema su poteškoće koje su naučnici krajem 19. i početkom 20. veka imali u razumevanju civilizacije Maja, u tome što nisu mogli da čitaju njihove znakove, te su tako pogrešno protumačili veliki deo fizičkih dokaza koje su iskopali. Rani istraživači lokacija Maja, kao što su Stivens i Ketervud, verovali su da su pronašli dokaze o drevnoj egipatskoj civilizaciji u Centralnoj Americi.

Taj isti problem je očigledan i u razumevanju drevnog Kraljevstva Meroz (u današnjem Sudanu), čije pismo tek treba dešifrovati, kao i takozvano linearno A pismodrevne Minojske kulture Krita koje takođe tek treba razumeti.

Ukloni oglase

Advertisement

SUMERI SU PRVI IZMISLILI PISANJE KAO SREDSTVO KOMUNIKACIJE NA DALJINU, KOJE JE BILO NEOPHODNO RADI TRGOVINE.

Izum pisma

Sumeri su prvi put izmislili pisanje kao sredstvo komunikacije na daljinu koje je bilo neophodno radi trgovine. Sa osnivanjem gradova u Mesopotamiji i potrebom za resursima koji su nedostajali regionu, razvila se međugradska trgovina i, zajedno sa njom, potreba da se bude u stanju da se komunicira širom prostranstva između različitih gradova i regiona.

Najraniji oblik pisanja bili su piktografi – simboli koji su predstavljali predmete – i služili su da pomognu u pamćenju takvih stvari kao što su isporuke žita koje su slane na razna odredišta, ili koliko je ovaca bilo potrebno za događaje poput žrtvovanja u hramovima. Ovi piktografi su bili utiskivani u vlažnu glinu koja je potom sušena, i to je postala zvanična evidencija trgovine. Kako je pivo bilo veoma popularno piće u drevnoj Mesopotamiji, mnoge od najranijih tablica su imale veze sa prodajom piva. Pomoću piktografa, moglo bi se reći koliko je tegli ili bačvi piva uključeno u transakciju, ali ne i šta ta transakcija znači. Kao što istoričar Krivaček primećuje,

Sve što je do sada osmišljeno bila je tehnika za zapisivanje stvari, predmeta i objekata, a ne sistem pisanja. Zapis 'Dve ovce hram bog Inana' ništa nam ne govori o tome da li se ovce dovode u hram, ili se iz njega odvode, jesu li mrtve, kreću li se, ili bilo šta drugo o njima. (63)

U cilju izražavanja koncepata složenijih od finansijskih transakcija ili lista artikala, potreban je složeniji sistem pisanja, a to je razvijeno u sumerskom gradu Uruku oko 3200. p.n.e. Piktografi, iako još uvek u upotrebi, ustupili su mesto fonogramima – simbolima koji su predstavljali zvukove – a ti zvuci su bili izgovoreni jezik naroda Sumera. Sa fonogramima bi se lakše moglo preneti precizno značenje i tako se, na primeru dve ovce i hrama Inane, sada moglo jasno reći da li ovce idu ili dolaze iz hrama, da li su žive ili mrtve, kao i kakvu su ulogu odigrale u životu hrama. Ranije su postojale samo statične slike u piktografima na kojima su prikazani predmeti poput ovaca i hramova. Sa razvojem fonograma, nastalo je dinamičko sredstvo za prenošenje kretanja na određenu lokaciju ili sa nje.

Ukloni oglase

Advertisement

Dalje, dok je u ranijem pismu (poznatom kao protoklinasto pismo) pisanje bilo ograničeno na liste pojmova, pisac je sada mogao da ukaže na to koliki bi mogao da bude značaj tih stvari. Učenjak Ira Spar piše:

Ovaj novi način tumačenja znakova naziva se rebus princip. Samo nekoliko primera njegove upotrebe postoji u najranijim fazama klinastog pisma između 3200. i 3000. p.n.e. Dosledna upotreba ove vrste fonetskog pisanja postaje očigledna tek posle 2600. p.n.e. On predstavlja početak pravog sistema pisanja koji karakteriše složena kombinacija znakova reči i fonograma – znakova za samoglasnike i slogove – koji su omogućili pisaru da izražava ideje. Do sredine trećeg milenijuma p.n.e, klinasto pismo je pre svega pisano na glinenim pločicama korišćenim za ogroman niz ekonomskih, verskih, političkih, književnih i naučnih dokumenata.

The Art of War by Sun-Tzu
Umeće ratovanja Sun Cua
Coelacan (CC BY-SA)

Pismo i književnost

Ovo novo sredstvo komunikacije omogućilo je pisarima da beleže događaje svog vremena kao i svoja religijska uverenja, te da vremenom stvore umetničku formu koja nije bila moguća pre pisane reči: književnost. Prva spisateljica u istoriji poznata po imenu je mesopotamska sveštenica Enheduana (2285-2250 p.n.e.), ćerka Sargona Akadskog, koja je napisala svoje himne boginji Inani i potpisala ih svojim imenom i pečatom.

Takozvano Pitanje Arate, četiri pesme koje se bave kraljem Enmerkarom iz Uruka i njegovim sinom Lugalbandom, verovatno su sastavljene između 2112-2004. godine pre Hrista (mada su zapisane između 2017-1763. p.n.e.) U prvoj pesmi, Enmerkar i Gospodar Arate, objašnjeno je da se pisanje razvilo zato što je glasnik kralja Enmerkara, idući napred-nazad između njega i kralja grada Arate, na kraju imao previše toga za pamćenje i tako je Enmerkar došao na ideju da zapiše svoje poruke; tako se rodila pismo.

Ukloni oglase

Advertisement

Ep o Gilgamešu, koji se smatra prvom epskom pričom na svetu i među najstarijim literarnim delima, sastavljen je u nekom trenutku pre 2150. p.n.e. kada je zapisan i bavi se velikim kraljem Uruka (i potomkom Enmerkara i Lugalbande), Gilgamešom, i njegovom potragom za smislom života. Mitovi naroda Mesopotamije, priče o njihovim bogovima i herojima, njihovoj istoriji, njihovim metodama gradnje, o sahranjivanju preminulih, o proslavama praznika, sada su svi mogli da budu zabeleženi za dolazeća pokoljenja. Pisanje je omogućio istoriju jer su događaji sada mogli biti zabeleženi i kasnije pročitani, umesto oslanjanja na pripovedače da pamte i recituju događaje iz prošlosti. Naučnik Semjuel Noa Krejmer komentariše:

[Sumeri] su osmislili sistem pisanja na glini koji je potom pozajmljen i korišćen širom Bliskog istoka nekih dve hiljade godina. Skoro sve što znamo o ranoj istoriji zapadne Azije potiče od hiljada glinenih dokumenata ispisanih klinastim pismom koje su razvili Sumeri i koje su iskopali arheolozi. (4)

Pisanje je narodima Mesopotamije bilo toliko značajno, da je pod asirskim kraljem Ašurbanipalom (r. 685-627. pre Hrista) prikupljeno preko 30.000 knjiga u vidu glinenih pločica u biblioteci njegove prestonice u Ninivi. Ašurbanipal se nadao očuvanju nasleđa, kulture i istorije regiona i jasno je razumeo značaj pisane reči u postizanju ovog cilja. Među mnogim knjigama u svojoj biblioteci, Ašurbanipal je posedovao kniževna dela, kao što su priča o Gilgamešu ili priča o Etani, jer je shvatio da književnost artikuliše ne samo priču određenog naroda, već svih ljudi. Istoričar Durant piše:

Književnost je u osnovi reč, a ne slova; nastaje kao klerikalno pojanje ili magijske čari, koje obično recituju sveštenici, i prenose se usmeno iz sećanja u sećanje. Karmina je, kako su Rimljani nazvali poeziju, označavala i stihove i čari; ode su, među Grcima, prvobitno označavale magičnu čaroliju; isti je slučaj i sa engleskim runama i nemačkim liedima. Ritam i metar, na koje, možda, utiču ritam prirode i telesnog života, očigledno su razvili mađioničari ili šamani da sačuvaju, prenesu i pojačaju magijski dojam svojih stihova. Od tog svešteničkog porekla, pesnik, orator, i istoričar su bili diferencirani i sekularizovani: orator kao zvanični pohvalnik kralja ili advokat božanstva; istoričar kao čuvar kraljevskih dela; pesnik kao pevač prvobitno svetih pojanja, formulator i čuvar herojskih legendi, i muzičar koji je svoje priče pretakao u muziku u službi stanovništva i kraljeva.

Book of the Dead Papyrus
Knjiga mrtvih na papirusu
Mark Cartwright (CC BY-NC-SA)

Alfabet

Uloga pesnika u očuvanju herojskih legendi postala je važna u kulturama širom drevnog sveta. Mesopotamski pisar Šin-Legi-Unini (pisao oko 1300-1000. godine pre Hrista) pomogao je da se sačuva i prenese Ep o Gilgamešu. Homer (oko 800. pre Hrista) uradio je isto za Grke, a Vergilije (70-19. pre Hrista) za Rimljane. Indijski ep Mahabharata (zapisan oko 400. pre Hrista) čuva oralne legende tog regiona na isti način kao i priče i legende Škotske i Irske. Sva ova dela, i ona koja su došla posle njih, bila su moguća samo kroz pojavu pisanja.

Rani pisari klinastog pisma uspostavili su sistem koji će potpuno promeniti prirodu sveta u kojem su živeli. Prošlost, i priče naroda, sada su mogle da se sačuvaju kroz pisanje. Feničanski doprinos u vidu abecede učinio je pisanje lakšim i pristupačnijim drugim kulturama, ali osnovni sistem stavljanja simbola na papir da bi predstavljao reči i koncepte počeo je mnogo ranije. Durant napominje:

Feničani nisu stvorili alfabet, već su ga raširili; preuzeli su ga očigledno iz Egipta i sa Krita, preneli ga u Tir, Sidon i Biblos, i kasnije u svaki grad na Mediteranu; Oni su bili posrednici, a ne izumitelji alfabeta. U vreme Homera, Grci su preuzeli ovaj feničanski, ili aramejski, alfabet, i nazvali su ga semitskim imenima prva dva slova, Alfa, Beta; na hebrejskom Alef, Bet.

Rani sistemi pisanja, preneti u druge kulture, evoluirali su u pisani jezik tih kultura kako bi grčki i latinski poslužili kao osnova za evropsko pismo na isti način na koji je semitsko aramejsko pismo pružilo osnovu za hebrejsko, arapsko i verovatno sanskritsko. Oruđa pisaca su takođe evoluirala, od isečene trske koju su rani mesopotamski pisari koristili prilikom beleženja klinastom pisma, do trske i papirusa Egipćana, pergamentnih svitaka Grka i Rimljana, kaligrafije Kineza, sve do današnjih kompjutera i papira.

U svakom dobu, od svog nastanka, pisanje je služilo da se prenesu misli i osećanja pojedinca i njegove kulture, kolektivne istorije, i iskustava sa ljudskim stanjem, te da se ta iskustva sačuvaju za buduće generacije.

Ukloni oglase

Reklama

O prevodiocu

Stefan Mihajlovic
Profesor jezika, kulturološki medijator i prevodilac od 2012. Orijentisan ka humanitarnom radu i zaljubljenik u drevne jezike, istoriju i kulture. Živeo i radio u Maroku, Libiji i Italiji. Trenutno živim u svojoj matičnoj zemlji Srbiji.

O autoru

Joshua J. Mark
Frilens pisac i bivši vanredni profesor filozofije na Marist koledžu u Njujorku, Džošua Džej Mark je živeo u Grčkoj i Nemačkoj i proputovao Egipat. Predavao je istoriju, pisanje, književnost i filozofiju na fakultetu.

Citirajte ovo delo

APA Stile

Mark, J. J. (2011, April 28). Pismo [Writing]. (S. Mihajlovic, Prevodilac). World History Encyclopedia. Preuzeto iz https://www.worldhistory.org/trans/sr/1-72/pismo/

Chicago Stile

Mark, Joshua J.. "Pismo." Preveo Stefan Mihajlovic. World History Encyclopedia. Poslednja modifikovana April 28, 2011. https://www.worldhistory.org/trans/sr/1-72/pismo/.

MLA Stil

Mark, Joshua J.. "Pismo." Preveo Stefan Mihajlovic. World History Encyclopedia. World History Encyclopedia, 28 Apr 2011. Veb. 04 Oct 2022.