Кипар је велико острво које се налази у источном делу Средоземног мора, источно од Грчке, јужно од Мале Азије, западно од Леванта и северно од Египта. Међу историчарима постоје неслагања када је у питању начин на који је ово острво добило име. Једна теорија каже да су Кипру име дала његова велика налазишта бакра, пошто се на латинском бакар каже cuprum (латински симбол је Cu). Друга теорија је заснована на митологији - њена је претпоставка да је Кипру назив дала богиња Афродита (такође позната и као Киприда) која је рођена на том острву.
Кипар је одувек имао стратешки значај. Био је жарко жељен посед за све велике силе у различитим временима. Ово су острво под контролом држали Асирци, Египћани, Персијанци, Рашидунски калифат и Омејадски калифат, Лизињани, Млеци, крсташи, Османлије и, на крају, Енглези.
Кипар у камено доба
Прво људско присуство на овом острву било је око 7000. године пре нове ере. На острву су постојала два важна неолитска села, и једно и друго близу савременог града Лимасола - у питању су Хирокитија и Калавасос. Хирокитија је имала приближно 3000 до 4000 становника и било је то прво место на острву које је створило снажну заједницу са кућама и друштвеном организацијом. При крају млађег каменог доба (око 3900. г. п. н. е), једна скупина досељеника из Палестине дошла је на острво, привучена његовим богатством бакра.
Од 3900. до 2500. године п. н. е, Кипрани су почели да обрађују
бакар, па је острво почело да се уздиже као економска сила на Медитерану. Током овог времена, било је велике интеракције са Египћанима, нарочито у уметности и у смислу тога што су кипарски краљеви користили хијероглифе.
Кипар у бронзано доба
Бронзано доба (отприлике од 2500. до 1050. године п. н. е) је за Кипар истовремено било време раста и стране окупације. Након свршетка Тројанског рата и услед дорске инвазије Грчке, микенски Грци су почели трајно да се насељавају на Кипру (око 1100. г. п. н. е). На острву је било десет приобалних микенских краљевстава. Тада су Кипрани почели да се више осећају као Грци и тада су усвојили грчки језик и религију.
Кипарска архајска ера (приближно од 750. до 475. г. п. н. е) била је проблематично време за становнике острва с обзиром на то да су Асирци, Египћани и Персијанци наслеђивали једни друге као владаоци острва. Око 709. г. п. н. е, Саргон II, владар Асирије, узимао је новчани данак од Кипрана у замену за кипарску независност. До 699. г. п. н. е, Асирци су постали умешани у друге сукобе, па су морали да напусте Кипар. Фараон Египта Амазис применио је исту политику као Асирија када се прогласио владаоцем острва - било је то негде око 560. г. п. н. е.
Кипар у класичном периоду
Потпуна окупација острва дошла је са Персијанцима, око 546. г. п. н. е. Персијанци су на острво дошли на необичан начин. Када су чули да персијски цар Кир напредује ка западу, кипарски краљеви су му послали поруку, предали су своја краљевства, па су чак и пристали да му дају војске као испомоћ у освајању Карије. Кир је прихватио понуду, а заузврат је Кипранима дозволио да кују сопствени новац и да имају своје вође, али је такође на Кипар послао своје трупе и насељенике да би контролисао то острво и источно Средоземље.
Персијанци су остали на Кипру све док Александар Велики није освојио Персијско царство, те тим чином поново ослободио острво. Након Александрове смрти 323. г. п. н. е, Кипар је постао део Птоломејског царства и био је део тога царства током хеленистичког периода.
Након смрти Александра Великог, Кипар је потпао под птоломејску власт. Настављајући да буде под грчким утицајем, Кипар је остварио пун приступ грчкој култури, па је тако постао потпуно хеленизован.
Кипар под Римљанима
Када су Римљани постали највећа сила у Средоземљу, Кипар је привукао њихову пажњу из више разлога. Постао је римска провинција 58. године пре нове ере када га је заузео Марко Катон. Кипрани су патили под римском влашћу јер се Кипром лоше управљало, а били су им наметнути и веома високи порези. Острво је такође претрпело велике губитке током Китосовог рата (такође познатог и као Други јеврејско-римски рат) који је трајао од 115. до 117. године нове ере. Јеврејски вођа Артемион је побио много Кипрана (наводи се бројка од 240000 жртава), али га је на крају, 117. године, потукла једна римска војска. Касније је римска власт донела законе којима је Јеврејима забрањен боравак на острву.
Апостоли Павле и Варнава су, заједно са јеванђелистом Марком, дошли на Кипар и ширили хришћанство међу Кипранима. Хришћани су прихватили нову религију и, пошто су Кипарску цркву основали апостоли, она је имала и још увек има право да има свог архиепископа, односно, аутокефала.
Након поделе Римског царства на источни и западни део, Кипар је дошао под власт Источног римског царства (такође познатог и као Византијско царство). Византијски цареви су Кипру посвећивали много пажње због тога што је ово острво у томе царству имало кључан географски положај.
Међутим, авај - још једном се испоставило да је географски положај Кипра његова највећа клетва. Арапи су, као део своје стратегије опкољавања Византијског царства, почели да нападају Кипар, по први пут 648/649. године, када је емир Муавија напао и уништио Констанцију (тадашњи главни град Кипра). Исто се дешавало и 653, 743. и 806. године и, на крају, 911. године, све док цар Нићифор II Фока није поново Кипар вратио у састав Византијског царства (944–966. године).
