Први крсташки рат (1095-1102) био је војни поход западноевропских сила са циљем да се Јерусалим и Света земља ослободе од муслимана. Осмислио га је папа Урбан II након позива у помоћ византијског цара Алексија I Комнина и овај крсташки рат је био успешан јер је хришћанска војска заузела Јерусалим 15. јула 1099. године.
Око шездесет хиљада војника и још најмање тридесет хиљада небораца учествовало је у крсташком рату који је покренут 1095. године. Након похода у Малој Азији и на Блиском истоку, велики градови као што су Никеја и Антиохија ослобођени су од муслимана, а затим је ослобођен и сами Јерусалим као прави циљ. Још многи крсташки ратови ће уследити, циљеви ће се ширити, као и подручје ратних дејстава, тако да ће, у каснијим походима, чак и Константинопољ (Цариград) бити нападнут.
Узроци Првог крсташког рата
Први и најзначајнији догађај који је запалио фитиљ који ће на крају догорети и покренути експлозију Првог крсташког рата био је успон муслиманских Селџука, једног турског племена из степе. Селџуци су добили важне битке у Малој Азији против византијских војски, а најважнија је била њихова победа у Бици код Манцикерта августа 1071. године. Као последица тога, заузели су тако велике градове као што су Едеса и Антиохија и око 1078. године Селџуци су створили Румски султанат са престоницом Никејом у Битинији, на северозападу Мале Азије. До 1087. године освојили су Јерусалим.
Византијски цар Алексије I Комнин (владао од 1081. до 1118) схватио је да му је селџучко ширење по Светој земљи прилика да добије помоћ од западних војски у својим настојањима да поврати контролу над Малом Азијом. У том циљу, Алексије је у марту 1095. године упутио молбу на запад да му се пошаљу војници. Та молба је послата папи Урбану II (био папа од 1088. до 1099) који се показао као врло расположен да услиши молбу, а као веома расположени за то показали су се и европски витезови, и то на хиљаде њих.
Папа Урбан II већ је раније, 1091. године, слао војску у помоћ Византинцима као испомоћ у борби против Печенега, степских номада, који су надирали преко Дунава, угрожавајући северне границе царства. Поново је био расположен да пружи помоћ из различитих разлога. Крсташки рат који би Свету земљу вратио под хришћанску управу - то је било циљ само по себи. Који је бољи начин да се заштите тако важна места као што је гроб Исуса Христа, Свети гроб у Јерусалиму? Хришћани који су тамо живели или ишли тамо на ходочашће такође су имали потребу да буду заштићени. Уз то, било је веома корисних додатних предности које су се могле стећи.
Крсташки рат би увећао престиж папства, јер је папа предводио комбиновану западну војску, и учврстио би му положај у Италији, након што су му у претходном веку положај озбиљно угрожавали цареви Светог римског царства који су чак у неком тренутку и били приморали папе да се изместе из Рима. Урбан II се такође надао да себе учини поглаварем уједињене западне (католичке) и источне (православне) хришћанске цркве, те да себе уздигне изнад васељенског патријарха у Цариграду. Ове су две цркве биле подељене од 1054. године због неспоразума и литургијске праксе. У случају да ико буде забринут, насилан поход би се могао оправдати упућивањем на одређене пасусе у Библији и наглашавањем да је ово борба за ослобођење, а не напад, те да су у питању праведни и исправни циљеви.
Урбан II је 27. новембра 1095. године позвао на крсташки рат у говору током Сабора у Клермону, у Француској. Порука, позната као Индулгенција и усмерена конкретно ка витезовима, била је гласна и јасна: сви који буду бранили хришћанство ићи ће на ходочашће, сви ће њихови греси бити спрани, а њихове ће душе задобити неизрециве награде у загробном животу. Урбан II је затим кренуо на проповедничку туру по Француској током 1095. и 1096. године да би регрутовао крсташе, где је његова порука зачињена претераним причама о томе како се, баш у том тренутку, хришћански споменици скрнаве и како се хришћански верници прогоне и муче без икаквих казни за вршиоце тих дела. Изасланства и писма су послата у све делове хришћанског света. Велике цркве, као што су оне у Лиможу, Анжеу и Туру функционисале су као центри за регрутовање, а исти је случај био и са многим сеоским црквама и, нарочито, манастирима. Позив да се "узме крст" - где би се човек заклео да ће бити крсташ а затим ставио крст на раме да би јавно обзнанио своју обавезу - био је невероватан успех. Широм Европе ратници, подстакнути идејама верског заноса, личног спасења, ходочашћа, пустоловства и жељом за материјалним богатством окупљали су се током читаве 1096. године, спремни да крену пут Јерусалима. Датум одласка је одређен за 15. август те године. Око шездесет хиљада крсташа, укључујући и шест хиљада витезова, биће укључено у прве таласе.
Муслимански непријатељ
Селџуци муслиманске вере који беху заузели већи део Мале Азије и северне Сирије у позним деценијама једанаестог века имали су својих проблема још и пре него што су крсташи стигли. У сукобу са својим љутим непријатељима, шиитским Фатимидима, којима је седиште било у Египту, Селџуци, који су исповедали сунитску верзију ислама, беху им отели Јерусалим. Међутим, озбиљан ударац амбицијама Селџука десио се када је 1092. године умро моћни султан Маликшах, што је проузроковало гложење за власт међу локалним великашима, од којих ниједан није могао да се избори за превласт. Затим, селџучко седиште било је у Багдаду, што је далеко од битака које ће се водити током Првог крсташког рата, тако да је било премало централизоване подршке или централизованог управљања ратом. Уз све то, шиити су успели да отргну Јерусалим из селџучког поседа свега неколико месеци пре него што су се крсташи појавили на сцени. Ниједна од ове две групе муслимана највероватније није била свесна верске природе крсташког подухвата, па су вероватно мислили да ови дошљаци нису ништа другачији од византинских пљачкашких чета са којима су се уобичајено сусретали. Међутим, племенити витезови са запада нису били заинтересовани за то да узнемиравају непријатеља и односе преносиве драгоцености, већ су на Леванту били ради трајног освајања.
Петар Пустињак и "Сељачки крсташки рат"
Иронично, а и упркос папиној намери да се обрати циљано витезовима (а то је оно што је Алексије и био замолио), и читави буљуци других људи су захваћени помамом крсташког авантуризма. Прва велика група била је једна народна војска, мешавина сиромашних и нижеразредних витезова. Њих су предводили проповедник Петар Пустињак и витез Валтер Без Земље. Лоше опремљена и приморана да трага за храном током кретања кроз Европу, ова је војска успут стекла мало пријатеља. Петар је раније ишао на ходочашће у Свету земљу где су га муслимани заробили и мучили, па је сада био његов тренутак за освету.
У међувремену, једна друга група крсташа, подједнако скромна и лоше дисциплинована, запутила се низ Рајну. Предвођена грофом Емихом од Лајмингена, ова група је, што је стравично, своју верску мржњу окренула према Јеврејима у Шпајеру, Мајнцу, Триру и Келну. Обе ове групе крсташа, чији се подухват понекад назива Сељачким или Народним крсташким ратом (иако су заправо те војске имале неке витезове), стигле су у Цариград у рано лето 1096. године са циљем да затим наставе према Јерусалиму и да уклоне Селџуке. Ове дошљаке описала је Ана Комнина (1083-1153), историчарка и кћер византијског цара, у својој Алексијади:
А те франачке војнике пратио је народ бројнији од песка или звезда, и тај народ носио је на својим раменима палме и крстове; жене и деца, такође, долазе из својих земаља. (Gregory, 296)
Алексије их је брзо бродовима отпремио у Малу Азију где су, не послушавши савет Византинаца, упали у заседу и били збрисани близу Никеје од стране једне селџучке војске којом је командовао Килиџ Арслан. Десило се то 21. октобра 1096. То није оно што су имали на уму нити Алексије нити папа Урбан II када су започињали крсташки покрет.
Пад Антиохије
Други талас крсташа, овога пута састављен од господственијих витезова и професионалних војника, стигао је у Цариград у јесен и зиму 1096. године. Друга "пошиљка" није било ништа много боља из перспективе византијског цара јер је у себи садржала, међу осталим вођама, и једног старог непријатеља, Норманина Боемунда Тарентског. Он и његов отац, Роберт Гвискар ("Лукави"), војвода Апулије, беху наваљивали на византинску Грчку од 1081. до 1084. Године 1097. Боемунд је са својим витезовима стигао у Константинопољ и, у почетку, ствари су ишле добро јер је Норманин положио заклетву верности цару, што су заједно са њим учиниле и друге крсташке вође попут Готфрида Бујонског, војводе Доње Лотарингије, и Рејмонда IV (односно Рејмонда од Сен-Жила), грофа Тулуза. Ту је са њима било и још много племића, при чему је сваки командовао својом групом витезова и, с обзиром на то да је код њих постојао практичан проблем у виду језичке баријере, право је чудо да је ова војска и успела ишта да постигне. Њен успех ће изненадити све.
Алексије је крсташе добро искористио, упркос томе што су мање побожни припадници западних војски силовали и пљачкали, што је изазивало нереде док су прелазили Европу и територије царства. Нормани су жарко желели да победе Селџуке и да оснују властита краљевства. Алексије је, сасвим могуће, био сагласан са тим планом јер би таква краљевства могла да се покажу као корисна тампон зона на границама царства. Заједно са мешовитим крсташким снагама, Алексијева војска, којом је командовао византијски генерал Татикије, успела је да, у јуну 1097, поврати Никеју, иако су се, заправо, Селџуци и сами повукли јер су више волели да се сачувају за неку каснију борбу. Затим, протутњали су кроз анадолску равницу и остварили велику победу у Бици код Дорилеје првога јула 1097. године.
Крсташко-византинска војска се потом, у септембру 1097. године, поделила, при чему је једна војска наставила да се креће ка истоку, према Едеси, док се друга запутила према Киликији, у правцу југоистока. Главнина војске ишла је према Антиохији у Сирији, кључу за освајање еуфратске пограничне области. Овај велики град је био једно од пет патријаршијских седишта хришћанске Цркве, некада дом Светог Павла и Светог Петра, и вероватно родно место Светог Луке. Био би то одличан пропагандни потез уколико би овај град успео да се врати под хришћанску власт.
Иако добро утврђена и превелика да би се могла у потпуности опколити, Антиохија је заиста била велики крсташки добитак, освојен 3. јуна 1098. године након напорне осмомесечне опсаде где су се и сами нападачи у једном тренутку нашли под опсадом једне муслиманске војске из Мосула. Крсташи су такође имали проблема са кугом, глађу и дезертерством. На несрећу по Алексија, док је ишао према граду са намером да помогне крсташима у опсади Антиохије, на путу је срео избеглице из те области које су му рекле да су крсташи, нападнути од једне велике муслиманске војске, на ивици пораза, те се тако цар вратио кући. Боемунд није био баш задовољан када је видео да су Византинци напустили његову војску, па чак и ако би успео да, упркос свему, освоји град и победи војску која је дошла да помогне опсађенима. Норманин је одлучио да погази заклетву о обавезном враћању свих освојених територија византијском цару, па је овај град задржао за себе. На овај начин, односи између два лидера неповратно су се покварили.
Заузимање Јерусалима
У децембру 1098. године, крсташка војска је марширала према Јерусалиму и, на том путу, освојила је неколико сиријских лучких градова. На своје коначно одредиште напокон су стигли 7. јуна 1099. године. Од огромне војске која је кренула из Европе, сада је остало свега хиљаду и триста витезова и неких дванаест и по хиљада пешадинаца спремних да остваре главни циљ крсташког похода.
Јерусалим је био заштићен масивним зидинама и комбинацијом шанаца и литица, па је било сигурно да ће он бити тврд орах за освајање. Срећом, одређени број ђеновљанских бродова стигао је таман на време са дрвном грађом, која је употребљена за изградњу двеју опсадних кула, катапултова и једног овна за разбијање врата. Упркос овим оружјима, браниоци су успешно пружали отпор, премда припадници муслиманског гарнизона нису уопште били вољни да изађу напоље и спроведу било какав брзи напад на непријатеља, јер су можда били задовољни тиме да седе и чекају на обећану помоћ из Египта. Затим, средином јула, Готфрид Бујонски је одлучио да нападне један део зидина који му се чинио слабијим. Поставивши опсадну кулу током ноћи и испунивши део шанца, крсташи су успели да дођу на домак зидина. Готфрид је предводио нападаче и они су, идући за њим, мердевинама успели да сиђу унутар града. То је било 15. јула 1099. године.
Уследио је масовни покољ муслимана и Јевреја, иако су бројке од десет хиљада или чак седамдесет пет хиљада побијених врло вероватно претеране. Један савремени муслимански извор (Ибн ал-Араби) наводи три хиљаде убијених од, вероватно, укупно тридесет хиљада становника града. Након неких месец дана, једна велика египатска војска дошла је да поврати град, али је она потучена код Ашкалона. Јерусалим је, барем на неко време, био поново у хришћанским рукама; Готфрид Бујонски, јунак опсаде, постао је владар Јерусалима. У Италији, папа Урбан II је умро 29. јула 1099. године, не сазнавши исход свога крсташког рата. За неке историчаре, Ашкалон означава крај Првог крсташког рата.
Још победа
Након што су извршили своју мисију, многи крсташи су се вратили у Европу, неки са богатством, нешто мање њих са светим реликвијама, али већина се вратила изнурена, са последицама од неколико година војевања и са врло мршавом наградом. Нови, свеж талас крсташа, ипак, стигао је у Цариград 1100. године и њих је организовао Рејмонд од Тулуза. Дана 17. маја 1101. године освојена је Цезареја, а 26. маја пала је и Акра. Међутим, муслимани су се све боље упознавали са западним ратним тактикама и оружјем, што је био лош предзнак за будуће крсташке походе. У септембру 1101. године, једна крсташка војска састављена од ломбардских, француских и немачких витезова потучена је од Селџука. Ситуација ће постајати само тежа и тежа за западне војске у наредних двеста година ратовања.
У међувремену, Алексије није одустајао од Антиохије, па је послао војску да нападне град или да га барем изолује од околних крсташких територија. Боемунд је пак отишао са Блиског истока и, вративши се у Италију, убедио је папу Паскала II (био папа од 1099. до 1118) и француског краља Филипа I (владао од 1060. до 1108) да су права претња хришћанском свету Византинци. Њихов "издајнички цар" и "наопака црква" морали су да буду уклоњени, па је извршена инвазија на Византију, конкретно у Албанији, 1107. године. Ова инвазија није успела, углавном због тога што је Алексије мобилисао своје најбоље јединице и супротставио се, па је папа престао да подржава овај поход. Последица тога је било то што је Боемунд био принуђен да пристане да се потчини византијском цару, који му је дозволио да влада Антиохијом у Алексијево име. И тако, успостављен је образац за поделу освојених територија.
Оцена: успеси и неуспеси
Први крсташки рат је био успешан у том смислу што је Јерусалим ослобођен, али да би се осигурало да Свети град остане у хришћанским рукама, било је неопходно да се различите насеобине западњака оснују на Леванту (колективно познате као Крсташке државе, Латински исток или Утрмер). Такође су основани и витешки редови ради боље одбране тих насеобина. Очито, стабилан прилив нових крсташа биће потребан у наредним деценијама, као и талас пореза којим ће се они финансирати. У почетку, било је покоља локалног становништва, али су западњаци убрзо схватили да ће им, ако мисле да задрже своје поседе, бити потребна подршка изузетно шароликог локалног становништва. Последично, порасла је толеранција према нехришћанским верама, иако је та толеранција била донекле ограничена.
Упркос сталним позивима на регрутацију у Европи и покушајима да се створе трајне "колоније" и краљевине, показало се као немогуће задржати добитке из Првог крсташког рата и било је потребно још похода да би се повратили такви градови као што су Едеса и Јерусалим након њиховог пада 1187. године. Током дванаестог и тринаестог века, биће осам званичних крсташких ратова и још неколико незваничних, који су сви више били неуспешни неголи успешни.
Било је непредвиђених или негативних последица Првог крсташког рата, а значајно у том погледу било је кварење односа између Запада и Византије, као и згражавање Византинаца над разулареним групама западњачких ратника који су правили штету на њиховој територији. Борбе између крсташа и византинских снага биле су уобичајена појава, па су неповерење и сумњичавост у намере оне друге стране расли. Био је то проблематичан однос који се само погоршавао, а лоше расположење и узајамно неповерење између истока и запада настављаће се све док не буде кулминирало плачкањем Константинопоља 1204. године.
Групе крсташа, углавном не витезови већ градска сиротиња, користиле су околности хришћанског заноса да би нападале мањинске заједнице, нарочито Јевреје у северној Француској и у Рајнској области. Крсташки покрет се такође проширио и на Шпанију где су, у другој и трећој деценији дванаестог века, нападани шпански Маври. Житељи Пруске, Балтика, Северне Африке и Пољске, међу другим местима, такође ће, до шеснаестог века, видети долазак крсташких војски, а крсташки идеал ће, упркос слабим војним успесима, наставити да привлачи лидере, војнике и обичне људе на западу, те ће се крсташки циљ проширити тако да више неће бити усмерен само према муслиманима, већ и према паганима, шизматицима и јеретицима.
