Хомер (око 750. године п.н.е) је можда највећи од свих епских песника и његов легендарни статус је био чврсто успостављен до времена класичне Атине. Он је саставио (није написао, јер су епови створени и преношени усмено, а записани су тек много касније) два велика дела – Илијаду и Одисеју; и друга дела су приписавана Хомеру, али чак и у античка времена довођено је у питање ко је њихов аутор. Заједно са Хесиодом, Хомер представља огроман извор информација за старе Грке о њиховим боговима. Хомер је најстарији песник у западној култури чија су дела преживела неокрњена.
Илијада
Илијада се састоји из 15693 хексаметра (стиха) и подељена је у 24 књиге које одговарају сваком слову грчког алфабета – од алфе до омеге – систем који је установљен већ до Херодотовог времена. Илијада прати Ахилов гнев („Срџбу ми, богињо, певај Ахилеја...“ 1.1) и покрива 51 дан у току десете и последње године Тројанског рата. Еп се зове по граду Троји, који је познат још и као Илиј.
Скраћени приказ укључује: дугачак каталог бродовља грчких нападачких снага, Патроклову смрт и опис тога како га односе близанци Хипнос и Танатос (Сан и Смрт), опис Ахиловог штита, помирење Ахила са Пријамом (можда једна од најдирљивијих сцена у западној књижевности), и неколико издвојених сцена двобоја међу грчким херојима, а најчувенији такав двобој је онај између Ахила и Хектора. У свим овим догађајима, интервенције грчких богова, нарочито Атине на страни Грка и Аполона на страни Тројанаца, играју важну улогу у исходу свих људских поступака током рата.
Одисеја
Одисеја се састоји из 12109 хексаметара и такође је подељена у 24 дела, као и Илијада. Док су теме Илијаде рат и срџба, радња Одисеје се дешава након што су Ахајци, како Хомер назива Грке, победили у Тројанском рату. Одисеја описује nostos (путовање) грчког хероја Одисеја (протагониста по коме еп носи назив) и невоље са којима се он суочава на путу кући из Троје док га на том путу саплићу интервенције богова, а нарочито Посејдона.. Кратки приказ укључује Одисејеве чувене сусрете са Сиренама и са киклопом Полифемом, као и убиство просаца његове жене Пенелопе, које Одисеј извршава када се врати на Итаку.
За разлику од Хесиода који у својим делима помиње своју породицу и живот, то није случај код Хомера, и пошто се верује да је писменост почела негде око 700. године п.н.е, постоје различити каснији хеленистички па чак и римски описи његовог живота (а такође постоји и Надметање Хомера и Хесиода). Због тога што су Хомерова дела састављена у архаичном облику јонског грчког те због тога што се у Илијади види познавање географије Мале Азије, може бити да има истине у тврдњама да је место Хомеровог рођења била Смирна, Хиос или Иос.
Један Хомер?
Одувек се расправљало о Хомеровој „личности“ – за многа места се тврди да је баш оно његово родно место. Чак се расправља и о томе да ли је или није иста особа написала два велика дела о којима је реч: људи старог века су оне који су тако мислили звали chorizontes – сепаратисти. Неки чак сумњају да једна особа стоји иза ових дела и то доводи до „хомерског питања“, до идеје да су епови компилација слојева уроланих у једну причу, што би могло да објасни недоследности у наративу и употребу формулаичног језика. Према овој школи мишљења, ове епове су највероватније у епизодама певали рапсоди. Ову идеју је први заговарао Ф. А. Вулф у свом делу из 1795. године под насловом Prolegomena ad Homerum.
Међутим, то да ли је Хомер „она“, „он“ или „они“ не умањује величанственост Илијаде и Одисеје, а то се може видети по чињеници да су ова два епа до нас дошла у континуираној традицији. Епови су најпре сакупљени, организовани и уређени под Атињанином Пизистратом, али грчки текст који имамо остао је од таквих александријских научника као што су Зенодот, Аристофан Византинац и Аристарх, и од њихових коментара на те текстове. Прва штампана издања Хомера изашла су 1488. године у Фиренци, а уредио их је Халкондил Атињанин. Хомеров опус је био веома утицајан на грчку културу, а сцене из његових дела појављују се на грчким скулптурама, на грчкој грнчарији и у грчким трагедијама и комедијама. Он се изучавао као део грчког образовања, а легенде из његовог опуса ће извршити утицај на хеленистичку културу, и још много даље, тако да Хомерово трајно завештање јесте у томе што се његова дела проучавају до дана данашњег.
