Вилијам Волас

Definicija

Mark Cartwright
od , prevedeno sa Goran Petrović
objavljeno na 19 April 2021
translations icon
Dostupno na drugim jezicima: engleski jezik, Francuski, Afrikaans, Albanski
Sir William Wallace (by Kjetil Bjørnsrud, CC BY-SA)
Сер Вилијам Волас
Kjetil Bjørnsrud (CC BY-SA)

Сер Вилијам Волас (c. 1270-1305) је био шкотски витез и национални херој који се борио за независност своје земље од енглеске власти. Волас је чувен по томе што је Шкоте предводио у победи над једном већом енглеском војском у Бици код Стерлиншког моста у септембру 1297. године.

Енглески краљ Едвард I (владао од 1272. до 1307. године) је намеравао да се освети и да освоји Шкотску, али његова победа над Воласовом војском код Фолкерка 1298. године није на крају могла да му омогући да завлада Шкотском. Волас је 1305. године заробљен у Глазгову и тада му је суђено му за издају у Лондону. Како није могло да дође до изрицања било које друге пресуде осим окривљујуће, Волас је добио најстрашнију могућу казну - да буде обешен, да му буду извађена црева и да буде раскомадан. Након смрти Вилијам Волас је постао мученик, највећи јунак и патриота и тема многобројних легенди, балада и песама. Иако он то није доживео да види, Шкотска јесте стекла независност, и то под влашћу Роберта Бруса (владао од 1306. до 1329. године).

Ране године живота

Вилијам Волас је рођен око 1270. године у породици земљопоседника на југозападу Шкотске. Отац му је био витез, племић нижег ранга и вазал Џејмса Стјуарта, петог Високог стјуарда Шкотске. Према традицији, Волас је рођен у Елдерслију код Пејслија у Ренфруширу или у Елдерслију у Ајрширу. У каснијим средњовековним изворима, Волас се традиционално представља као сељак или чак, у постхумним биографијама, као лопов или одметник, али то је вероватно због тога што су шкотски писци желели да га представе као "човека из народа", а енглески као простачког непријатеља. Технички, Волас је био одметник у очима Енглеза зато што његова породица није потписала "Рагманов свитак", списак који је састављен у лето 1296. године и на коме су били потписани сви шкотски земљопоседници који су обећали да ће бити верни енглеској круни. Колико нам је познато, Вилијам Волас се никада није женио и није имао деце.

ПРВИ ЗАПАЖЕНИЈИ НАПАД ВИЛИЈАМА ВОЛАСА БИО ЈЕ НАПАД НА ЛАНАРК У ШКОТСКОЈ 1297. ГОДИНЕ, КАДА ЈЕ УБИЈЕН ЕНГЛЕСКИ ШЕРИФ.

Едвард I и његов Велики циљ

Енглески краљ Едвард I, који је био познат по свом ватреном темпераменту и самопоуздању, добио је надимак "Дугоноги" због своје висине од метар и деведесет центиметара, што је био необично висок раст за људе онога времена. Енглески краљ је већ био искусан војсковођа. Био је учествовао у Деветом крсташком рату (1271-1272), помогао је да се поразе побуњени енглески барони који су ковали заверу против његовог оца, а у Велсу се истакао као одличан ратник. Сада је Едвард пожелео да освоји Шкотску. Увод у војни поход је била Едвардова одлука из 1287. године да почне да истерује Јевреје из свога краљевства и да конфискује њихову имовину, што ће му омогућити значајан уплив у краљевску ризницу, из које ће финансирати рат. Затим, при крају 1290. године, енглеском краљу се указала сјајна прилика - у питању је била криза око наследства престола у Шкотској.

King Edward I of England
Енглески краљ Едвард I
National Portrait Gallery (CC BY-NC-ND)

Едвард је позван да пресуди ко ће бити наследник Александра III (владао од 1249. до 1286. године). Александар је умро без живе деце, па је најбољи избор за наследника била његова унука Маргарета, односно "Девица од Норвешке" (рођена 1283. године). Међутим, Маргарета је трагично завршила тако што је септембра 1290. године изгубила живот током пловидбе према Шкотској. Краљевска лоза Канмора се угасила, па су шкотски племићи почели да се надмећу за престо. Не могући да донесу одлуку, замолили су Едварда да изабере најбољег кандидата, али је у новембру 1292. године он једноставно изабрао некога ко ће моћи да му буде марионета на шкотском трону - Џона Бејлиола (владао од 1292. до 1296. године). Бејлиолова владавина је, како се испоставило, била толико слаба и неефикасна да су племићи почели да се окупљају око породице Брус као алтернативе, коју је тада предводио Роберт Брус (рођен 1210. године), деда свога истоименог унука који ће постати чувенији од њега.

БАЛАДА ДЕЛА И ПОДВИЗИ СЕР ВИЛИЈАМА ВОЛАСА, ВИТЕЗА ИЗ ЕЛДЕРСЛИЈА, ПОСЛУЖИЛА ЈЕ КАО ИНСПИРАЦИЈА ЗА ФИЛМ ХРАБРО СРЦЕ ИЗ 1995. ГОДИНЕ.

Побуна је висила у ваздуху, и то не само због неспособног Џона Бејлиола, него и због тога што је Едвард Шкотима наметнуо високе порезе, којима је енглески краљ прикупљао новац за своје походе у Француској где је Гаскоња била озбиљно угрожена. А онда, 1295. године, Едвардовим амбицијама је задат тежак ударац када се Шкотска званично сврстала уз Француску (што је први корак ка формирању онога што ће постати познато као "Стари савез"), па се Бејлиол осетио довољно самоуверено да поништи своју заклетву на верност Едварду и да се окрене против њега. Супарничка породица Брусових није подржала ову побуну, као ни Бејлиолову одлуку да одбаци верност енглеском краљу.

Да би повратио контролу над Шкотском, Едвард је, у марту 1296. године, лично повео војску у Бервик где је, према Волтеру из Гисбороа, летописцу из XIV века, измасакрирао 11060 становника тога града. Едвард је уживао подршку Брусових, па је у бици код Данбара у априлу 1296. године Бејлиол поражен; шкотски краљ се предао, одузета му је круна, па је затим засужњен у Лондонској кули. Три енглеска барона су изабрана да владају Шкотском, а Едвард је чак украо и Камен из Скоуна (или Камен судбине) који је био симбол шкотске монархије и преместио га у Вестминстерску опатију. У практичном смислу, шкотској је монархији дошао крај, барем у Едвардовим очима. Управо се у том хаотичном амбијенту ратова, побуна и упражњеног места на престолу појавио Вилијам Волас.

Sir William Wallace
Сер Вилијам Волас
The British Museum (Copyright)

Рани походи

Први Воласов запаженији напад био је напад на Ланарк у Шкотској у мају 1297. године и тај напад је Волас извршио са скупином од неких тридесетак људи. Према каснијој легенди, овај напад се десио из освете за напад на Воласову драгу Марион и за то што су енглески војници били побили групу шкотских племића. Вилијам Хеселриг, енглески шериф у Ланарку, убијен је у том нападу. Уследили су успешнији напади на Скоун и на неколико енглеских гарнизона између река Форт и Теј, да би се затим Волас и његови људи повукли на безбедно, у шкотске планине.

Битка код Стерлиншког моста

Највећа победа Вилијама Воласа била је то што је 11. септембра 1297. године потукао једну енглеску војску у Бици код Стерлиншког моста близу Стерлиншког замка у централној Шкотској. Енглеску војску, која је имала тешку коњицу са најмање 300 коњаника, предводио је Џон де Ворен, ерл од Сарија, и та је војска била много већа од шкотске војске. Шкоте су предводили Волас и Сер Ендру Мореј из Ботвела (односно Ендру Мареј) који је био на челу једне одвојене побуне на северу Шкотске. У уобичајеним прелиминарним преговорима пре битке, како каже легенда, Вилијам је енглеским представницима храбро изјавио следеће:

Вратите се и реците вашим људима да нисмо дошли ради мира, него смо спремни да се боримо, да се осветимо и да ослободимо своје краљевство. (Џоунс, 345)

Искористивши узани мост преко реке Форт који је делимично блокирао напредовање непријатељске војске, Волас је напао изоловану енглеску претходницу када је стигла до друге стране реке. Пошто је претходница енглеске војске била натерана да се врати на мост, ова се грађевина срушила под теретом људи и многи су се удавили у реци зато што су их тешки оклопи повукли на дно. Алтернативни описи ове битке кажу како су Шкоти намерно уништили мост или како су то исто учинили Енглези да би спречили Шкоте да их, током повлачења, гоне преко реке. Какви год да су били детаљи, исход је јасан - била је то убедљива шкотска победа. Више од сто енглеских витезова је погинуло у бици, укључујући и Сер Хјуа де Кресингама, Едвардовог ризничара у Шкотској, који је на Стерлиншком мосту исечен на комаде. Према легенди, од Кресингамове коже су победници за своје килтове направили џепне торбице, као и појасе са корицама за своје мачеве.

Battle of Stirling Bridge
Битка код Стерлиншког моста
Unknown Artist (Public Domain)

Волас је затим упао у северну Енглеску - напао је Нортамберленд и Камберленд и опседао замкове Алнвик и Карлајл. Толико је био уверен у то да чврсто контролише своје краљевство да су 1297. године он и Мореј послали писма трговцима у Либеку и Хамбургу у којима су им написали да је безбедно наставити међународну трговину са Шкотском. У марту 1298. године Волас је проглашен за витеза, а витезом га је највероватније прогласио Роберт Брус, ерл од Карика и будући шкотски краљ. Уз то Волас је још проглашен и "Заштитником" шкотске владе и врховним заповедником шкотске војске. Ове почасти су добар доказ тога да Волас није био сељак, већ човек са одличним везама у оквиру етаблираног шкотског племства.

Битка код Фолкерка

Године 1298. Едвард I је лично повео војску преко границе. Волас се непрестано повлачио на север избегавајући директан сукоб и примењујући политику спаљивања усева како би Едвардову војску намамио дубље у Шкотску, где би недостатак залиха Едварду постао озбиљан логистички проблем. Две војске су се коначно сучелиле у Бици код Фолкерка 22. јула 1298. године. Едвардова војска је имала велике корпусе страшних стрелаца са дугим луковима и енглеску коњицу, па су ови разбили шкотске копљанике који су испред шуме Календар били распоређени у својој уобичајеној формацији од четири шилтрона (као јежеви, али са дугим бодљама у виду дугих копаља уместо кратких бодљи). Едвард је непријатеља напао са две стране и натерао малу шкотску коњицу да се у паници повуче. Стрелци са дугим луковима и самострелима су затим разбили шилтроне својом прецизном и убиственом тирадом. Погинуло је 20000 Шкота, док је на енглеској страни било свега 2000 погинулих. Међутим, оно што је било важно јесте то да је већина шкотских племића преживело, те да ће они поново моћи да се боре. Волас је такође успео да умакне победницима, али га је његов срамотни пораз приморао да се одрекне титуле Заштитника Шкотске.

Владајући савет

Догађаји из следећих неколико година су слабо документовани. С обзиром на то да је владарско место на трону било упражњено, био је формиран владајући савет који се састојао од Воласа, Џона Комина и тадашњег бискупа Ламбертона. Роберт Брус у почетку није подржавао овај савет. Једним делом проблем је био то што су Брусови дуго били супарници Комина, који су подржавали Бејлиола. Са друге стране, Брус није у потпуности подржавао ни Едварда и чини се да је стрпљиво чекао да што боље процени какав ће бити исход онога што ће касније постати познато као Први рат за шкотску независност. Након Битке код Фолкерка и Воласовог одрицања од титуле Заштитника, владајући савет су предводили Брусови и Комини, који су привремено били изгладили своје несугласице.

Bust of Robert the Bruce
Биста Роберта Бруса
Otter (CC BY-SA)

Роберт Брус је у неколико случајева очевидно био у потпуности на шкотској страни и учествовао је, на пример, у нападу на замак Ајр који је био у енглеском поседу. Међутим, то што се 1302. године Роберт оженио Елизабетом, кћерком савезника Едварда I, заједно са тиме што је Џон Бејлиол пуштен из Лондонске куле, значило је да је Роберт поново на енглеској страни, како би спречио Бејлиолове шкотске савезнике да поново устоличе бившег краља. Брус је имао амбиције да он лично постане краљ.

Едвард је послао још војски у Шкотску 1300, 1301. и 1303. године, и у току тих похода је успео да поврати Стерлиншки замак, тако да је ситуација у Шкотској, у вези са тиме ко ће њоме владати, била исто толико компликована као и раније. Након великог неуспеха код Фолкерка, шкотски племићи су пажљиво избегавали било какав директан сукоб са енглеском војском. Међутим, енглески ратнички краљ Едвард се ближио крају свог дугог и активног живота, па се Шкотској и није много журило.

Волас је у међувремену нестао из јавности, па је, иако је био тражен, успео да избегне заробљавање све до 1305. године. Неки извори наводе да је он ово време провео као герилски борац са седиштем у шкотским планинама, док други извори казују да је побегао у Француску на броду пирата Ричарда Лонговила. Може бити да је Волас тражио финансијску и војну помоћ од Француза да би могао да настави борбу за независност. Још је невероватнија прича да је шкотски јунак успео да стигне до Рима и да је тамо молио папу да му помогне у борби са Енглезима.

Заробљавање и погубљење

Волас је напокон ухваћен у Глазгову 5. августа 1305. године, заслугом пријатеља који су га издали, како наводе неки средњовековни летописци. Најтраженији човек у Шкотској је довучен у Лондон да би му се као издајнику енглеске круне судило у Вестминстерској дворани. Каже се како је Волас био приморан да носи круну од храстовог лишћа да би се тако означио његов ниски статус одметника. Волас је званично оптужен за промовисање савеза са непријатељем Енглеске, Француском, оптужен је за убијање недужних мушкараца, жена и деце, као и свештеника током својих напада у северној Енглеској, а стављено му је на терет и то што је предводио војске које су се бориле против енглеске круне.

William Wallace Statue, Aberdeen
Кип Вилијама Воласа у Абердину
Axis12002 (Public Domain)

Шкот је одбацио оптужбе и изјавио да верност дугује само свом краљу, свргнутом Џону Бејлиолу. Пошто му је, како се могло и очекивати, изречена окривљујућа пресуда, над Воласом је 23. августа извршена најужаснија смртна казна коју је енглески суд могао да одреди - да буде обешен, да му буду извађена црева и да буде раскомадан. Воласа су најпре скинули голог и вукли га по лондонским улицама петама привезаног за коња. Кад су стигли до Смитфилда, обесили су га, али су га пустили да падне са омче тренутак пре но што би умро. Затим су га положили на сто, извадили му црева из трбуха, одрубили му главу, да би му на крају тело исекли на четири комада. Воласова глава је постављена на Лондонски мост као упозорење другима, док су преостала четири дела његовог тела разаслата, такође ради излагања јавности, у Абердин, Бервик, Њукасл и Стерлинг, на место његове велике победе.

У међувремену, Роберт Брус се сада озбиљно премишљао у вези са тим да ли да настави да подржава енглеску круну. Изгледало је крајње невероватно да ће Едвард Роберта икада учинити краљем Шкотске. Током следеће године, Роберт је полако - и вероватно у доброј мери у тајности - почео да ради на стицању савезника међу кључним шкотским баронима, па је на крају успео да се прогласи краљем - било је то у марту 1306. године (а владаће до 1329. године). На срећу по Роберта и Шкоте, наследник Едварда I на енглеском престолу, Едвард II (владао од 1307. до 1327. године), био је неспособан као ратник. Након што је код Банокберна, у јулу 1314. године, извојевао велику победу, Роберт је успео да из Шкотске систематски, један по један замак, уклони енглеске уљезе.

Завештање

Вилијам Волас је отишао, али није заборављен, а легенда о њему је расла захваљујући таквим епским и веома романтизованим баладама као што је она под насловом Дела и подвизи Сер Вилијама Воласа, витеза из Елдерслија, коју је написао минстрел (путујући рецитатор, забављач) Хенри, односно Слепи Хари, негде око 1470. године. Та живописна балада чини основу филма Храбро срце из 1995. године. Једна важна историја Воласовог живота, Историја Вилијама Воласа, написана је у XVI веку. Током седме деценије XIX века, код Стерлинга је подигнут један готски споменик који овековечује Воласове успехе. Ова кула, која још увек стоји на истом месту, висока је импозантних 67 метара. На крају, лепи кипови Вилијама Воласа и Роберта Бруса, који спадају међу највеће ратне хероје у целокупној шкотској историји, стоје и са једне и са друге стране капије Единбуршког замка, који и дан-данас представља симболично срце краљевства за чију су се независност од туђинске власти ова двојица тако жестоко борила.

Ukloni oglase

Reklama

O prevodiocu

Goran Petrović
Српски сам преводилац и истраживач у области хуманистичких наука. Занимају ме књижевност, језици, култура и историја и волим да преводим. Поред српског и енглеског језика, говорим и грчки.

O autoru

Mark Cartwright
Марк је писац историјских текстова који живи у Италији. Његове посебне области интересовања су грнчарија, архитектура, светска митологија и откривање идеја које су заједничке свим цивилизацијама. Има диплому мастера у области политичке филозофије и директор је сектора за публикацију у Енциклопедији светске историје.

Citirajte ovo delo

APA Stile

Cartwright, M. (2021, April 19). Вилијам Волас [William Wallace]. (G. Petrović, Prevodilac). World History Encyclopedia. Preuzeto iz https://www.worldhistory.org/trans/sr/1-16984/

Chicago Stile

Cartwright, Mark. "Вилијам Волас." Preveo Goran Petrović. World History Encyclopedia. Poslednja modifikovana April 19, 2021. https://www.worldhistory.org/trans/sr/1-16984/.

MLA Stil

Cartwright, Mark. "Вилијам Волас." Preveo Goran Petrović. World History Encyclopedia. World History Encyclopedia, 19 Apr 2021. Veb. 05 Oct 2022.