Римско царство је, на свом врхунцу (око 117. године нове ере), било највећа политичка и друштвена творевина у Западној цивилизацији. Изграђено на темељима Римске републике, царство је постало највећи и најмоћнији политички и војни ентитет у свету до свог времена и постепено се ширило све до свог пада, на западу, 476. године нове ере.
До 285. г.н.е. царство је постало превелико да би њиме могло да се управља из централне владе у Риму, па га је стога цар Диоклецијан (владао од 284. до 305. г.н.е) поделио на Западно и Источно царство. Царство је почело када је Август Цезар (владао од 27. г.п.н.е до 14. г.н.е.) постао први цар Рима, а завршило се када је последњег римског цара, Ромула Августула (владао од 475. до 476. г.н.е), са престола збацио германски краљ Одоакар (владао од 476. до 493. г.н.е). На истоку, оно је наставило да постоји као Византијско царство до смрти Константина XI (владао од 1449. до 1453. године) и пада Константинопоља у руке Турака Османлија 1453. године. Утицај Римског царства на западну цивилизацију је огроман јер је оно оставило дуготрајне трагове у готово сваком аспекту западне културе.
Ране династије
Након Битке код Акција 31. године пре нове ере, Гај Октавије Турин, нећак и наследник Јулија Цезара, постао је први цар Рима и назвао се Август Цезар. Иако се Јулије Цезар често сматра првим римским царем, то није тачно. Он никада није носио титулу цара, већ је носио титулу диктатора, што је титула коју је Сенат, хтео - не хтео, морао да му додели, пошто је Цезар у то време имао врховну, и војну и политичку, моћ. Супротно Цезаровој ситуацији, Сенат је добровољно Августу доделио титулу цара, обасипајући га похвалама и дајући му власт зато што је уништио непријатеље Рима и Риму донео преко потребну стабилност.
Август је владао царством од 27. године п.н.е. до смрти, 14. године н.е. У то време, како је сам рекао, затекао је "Рим као град од глине, а оставио га као град од мермера." Август је реформисао законе града, као и законе царства, осигурао границе Рима, покренуо велике грађевинске пројекте (које је углавном изводио његов верни генерал Агрипа (живео од 63. до 12. г.п.н.е) који је изградио први Пантеон) и обезбедио царству дуготрајан углед као једне од највећих, ако не и највеће политичке и културне силе у историји. Pax Romana (Римски мир), такође познат и као Pax Augusta, који је он започео, био је период до тада незабележеног мира и благостања и он ће трајати преко двеста година.
Након Августове смрти, власт је прешла у руке његовог наследника Тиберија (владао од 14. до 37 г.н.е), који је, у многим областима, наставио са политиком претходног владара, али који није имао ону снагу карактера и визију којом се одликовао Август. Овај тренд ће се наставити, мање или више стабилно, код царева који су уследили, а били су то Калигула (владао од 37. до 41. г.н.е), Клаудије (владао од 41. до 54. г.н.е) и Нерон (владао од 54. до 68. г.н.е). Ових пет владара Римског царства називају се Јулијевско-клаудијевском династијом, по именима двају породица од којих воде порекло (или рођењем или усвајањем), Јулије и Клаудије.
Иако је Калигула изашао на лош глас због своје изопачености и, како се чинило, менталне неурачунљивости, почетак његове владавине био је за похвалу, а таква је била и владавина његовог наследника Клаудија, који је проширио границе римске власти и територије, освојивши Британију. Неронова владавина је била много мање вредна хвале. И Калигула и Клаудије су убијени током вршења дужности цара (Калигулу је убила његова Преторијанска гарда, а Клаудија, изгледа, његова жена). Нероново самоубиство је ставило тачку на Јулијевско-клаудијевску династију и покренуло период друштвених немира познат као Година четворице царева.
Та четворица владара били су Галба, Отон, Вителије и Веспазијан. Након Нероновог самоубиства 68. г.н.е, Галба је преузео власт (69. г.н.е) и готово одмах се показао као неподобан за ту функцију. Убила га је Преторијанска гарда. Отон га је убрзо наследио, баш на дан његове смрти, а старовековни списи наводе да се од њега очекивало да буде добар цар. Међутим, генерал Вителије је хтео власт за себе, па је започео кратак грађански рат који се окончао Отоновим самоубиством и Вителијевим доласком на престо.
Вителије се показао као подједнако неподобан за положај владара као и Галба, с обзиром на то да се одмах препустио уживању у луксузним забавама и гозбама науштрб својих дужности. Легије су за цара прогласиле цара Веспазијана и кренуле на Рим. Вителија су убили Веспазијанови људи, па је Веспазијан (владао од 69. до 79. г.н.е) преузео власт тачно годину дана од дана када је Галба постао цар.
Веспазијан је основао Флавијевску династију коју су карактерисали велики грађевински пројекти, економски просперитет и експанзија царства. Веспазијанова владавина је била просперитетна, о чему сведоче његови грађевински пројекти у које је спадао и почетак изградње Флавијевског амфитеатра (чувеног римског Колосеума), који ће довршити његов син Тит (владао од 79. до 81. г.н.е). На почетку Титове владавине, 79. г.н.е, десила се ерупција Везува која је закопала градове Помпеју и Херкуланум.
Старовековни извори једногласно хвале начин на који је Тит санирао последице ове катастрофе, као и последице великог пожара у Риму из 80. године нове ере. Тит је умро од грознице 81. г.н.е. и њега је наследио његов брат Домицијан (владао од 81. до 96. г.н.е). Домицијан је проширио и обезбедио границе Рима, поправио је штету коју је граду нанео велики пожар, наставио је са грађевинским пројектима које је започео његов брат и побољшао је економију царства. Упркос томе, његове аутократске методе и политичке одлуке учиниле су га непопуларним код римског Сената, па је он убијен 96. године нове ере.
Пет добрих царева
Домицијанов наследник био је његов наследник Нерва који је основао Нерванско-Антонинску династију која је Римом владала од 96. до 192. године нове ере. Овај период је био обележен великим благостањем захваљујући владарима који су остали познати као петорица добрих римских царева. Од 96. до 180. године петорица изузетних људи владали су један за другим и довели Римско царство до његовог врхунца:
- Нерва (владао од 96. до 98. г.н.е)
- Трајан (владао од 98. до 117. г.н.е)
- Хадријан (владао од 117. до 138. г.н.е)
- Антонин Пије (владао од 138. до 161. г.н.е)
- Марко Аурелије (владао од 161. до 180. г.н.е)
Под њиховим вођством Римско царство је ојачало, постало стабилније и увећало се територијално и по обиму. Луције Вер и Комод су последња два цара из Нерванско-Антонинске династије. Вер је заједнички владао са Марком Аурелијем до своје смрти 169. године нове ере и није имао никакав нарочит учинак. Комод (владао од 180. до 192. г.н.е), Аурелијев син и наследник, био је један од најсрамнијих римских царева у целокупној римској историји и обично се приказује као неко ко удовољава себи и својим хировима науштрб царства. Године 192. нове ере, задавио га је, у његовом купатилу, човек са којим је имао обичај да вежба рвање, чиме је окончана Нерванско-Антонинска династија, а на власт је дошао префект Пертинакс (који је највероватније организовао атентат на Комода).
Династија Севера
Пертинакс је владао само три месеца пре него што је убијен. За њим су уследила, брзо се смењујући један за другим, још четири цара у периоду који је познат као Година петорице царева, која је кулминирала доласком Септимија Севера на престо. Север (владао од 193. до 211. г.н.е), основао је династију Севера (Северску династију), победио је Парте и проширио царство. Његови походи у Африци и у Британији били су опширни и скупи и због њих ће Рим касније упасти у финансијске проблеме. Наследили су га синови, Каракала и Гета, све док Каракала није дошао главе свом брату.
Каракала је владао до 217. г.н.е, када га је убио један од његових телохранитеља. За време Каракалине власти, римско држављанство је проширено тако да обухвата све слободне људе у целом царству. Сматра се да је овај закон усвојен као начин за увећање пореског прихода, једноставно због тога што се, након усвајања овог закона, увећао број људи које је централна власт могла да опорезује. Северска династија се наставила, углавном под вођством Јулије Мезе (коју су називали царицом), до убиства Александра Севера (владао од 222. до 235. г.н.е) 235. године, након чега је царство потонуло у хаос који је познат под називом Криза трећег века (235-284. године).
Два царства: Источно и Западно
Овај период, такође познат и као Криза царства, одликовао се сталним грађанским ратом, будући да су се разне војсковође бориле за власт над царством. Као важна обележја ове кризе историчари истичу широко распрострањене друштвене немире, економску нестабилност (коју су делимично проузроковали Севери девалвацијом римске валуте) и, на крају, распад царства које се поделило на три различите области. Царство је поново ујединио Аурелијан (владао од 270. до 275. године), чије је политичке програме даље развио и побољшао Диоклецијан који је успоставио Тетрархију (владавину четворице) да би очувао ред широм царства.
Упркос поновном уједињењу, царство је ипак било много велико, па га је Диоклецијан поделио на две половине негде 285. године да би олакшао ефикасније управљање, а у склопу тога је и једног од својих званичника, Максимијана (владао од 286. до 305. године), унапредио, давши му функцију савладаоца. На тај начин, створио је Западно римско царство и Источно римско царство (познато и као Византијско царство). Пошто је главни узрок Кризе царства била недовољна јасноћа у наслеђивању, Диоклецијан је донео уредбу да наследник мора да се изабере и одобри још на почетку владавине свакога цара. Двојица од тих наследника били су Максенције и Константин. Диоклецијан се добровољно повукао са престола 305. године, а Тетрархија се распала зато што су супарничке области царства почеле да се сукобљавају ради стицања надмоћи. Након Диоклецијанове смрти 311. године, Максенције и Константин су гурнули царство у грађански рат.
Константин и хришћанство
Године 312, Константин је победио Максенција у Бици код Милвијског моста и постао једини цар и Западног и Источног царства (владао од 306. до 337. г.н.е, али као носилац апсолутне власти од 324. до 337. године). Верујући да му је Исус Христос омогућио да победи, Константин је донео низ закона, као што је Милански едикт (313. године), који су налагали верску толеранцију широм царства и, конкретно, толеранцију према вери која је постала позната као хришћанство.
Исто као што су ранији римски цареви тврдили да имају посебан однос са неким божанством да би учврстили ауторитет и углед (на пример, Каракала са Сераписом, Диоклецијан са Јупитером), тако је и Константин изабрао личност Исуса Христа. На Првом никејском сабору (325. године) председавао је скупом који је утемељивао законе хришћанске вере и одлучивао о важним питањима као што су божанство Исуса и који ће рукописи бити укључени у књигу коју данас зовемо Библија. Стабилизовао је царство, поново одредио вредност валуте и реформисао војску, а такође је и, на месту претходног града Византа, основао град који је назвао Новим Римом, а који ће постати познат као Константинопољ (тај град се данас зове Истанбул).
Познат је под називом Константин Велики зато што су га тако назвали каснији писци који су га видели као моћног бранитеља њихове вере, али, како су приметили многи историчари, овај почасни назив могао би лако и да се припише његовим верским, културним и политичким реформама, баш као и његовој вештини као војсковође и његовим великим грађевинским пројектима. Након његове смрти, царство су наследили његови синови и, прилично брзо, они су покренули низ међусобних сукоба који су запретили да пониште све што је Константин постигао.
Његова три сина, Константин II, Констанције II и Констанс поделили су Римско царство међу собом, али су се убрзо завадили око тога ко заслужује више територије. У тим сукобима, Константин II и Констанс су погинули. Констанције II је касније умро након што је свог рођака Јулијана именовао за наследника. Цар Јулијан је владао само две године (од 361. до 363. године) и, за то време, покушао је да поврати некадашњи сјај Рима кроз низ реформи усмерених ка постизању веће ефикасности у управљању државом.
Као филозоф неоплатонист, Јулијан је одбацио хришћанство и окривио хришћанску веру, као и Константинову подршку хришћанству, за слабљење царства. Иако је званично заговарао политику верске толеранције, Јулијан је систематски уклањао хришћане са утицајних места у влади, забранио је проповедање и ширење хришћанске вере и забранио је хришћанима да служе у војсци. Његова смрт, током похода на Персијанце, окончала је династију коју је започео Константин. Био је последњи пагански цар Рима и касније је добио назив "Јулијан Апостата" због својег противљења хришћанству.
Након кратке владавине Јовијана, који је поново успоставио хришћанство као доминантну веру царства и поништио Јулијанове разне едикте, одговорност царског положаја прешла је на Теодосија I. Теодосије I (владао од 379. до 395. године) довео је Константинове и Јовијанове реформе то њиховог природног краја, забранио је паганске култове широм царства, затворио школе и универзитете и преобратио паганске храмове у хришћанске цркве након што је, 380. године, хришћанство прогласио државном религијом Рима.
У ово је време затворена Платонова чувена Академија, а затворена је Теодосијевим декретом. Многе од његових реформи биле су непопуларне код римске аристократије и обичних грађана који су се држали традиционалних вредности паганске праксе. Јединство друштвених дужности и верских убеђења које је пружао паганизам уништено је увођењем вере која је са земље и из људског друштва уклонила богове и прогласила постојање самог једног Бога који влада са небеса.
Овај нови бог, за разлику од старих богова, није имао никакво посебно интересовање за Рим - био је то бог свих људи - а то је религију Рима удаљило од римске државе. Пре тога, римска вера је била спонзорисана од стране државе, па су обреди и приредбе вршени, односно организовани, да би се побољшао углед власти. Теодосије I је уложио толико труда у промовисање хришћанства да је, како се чини, занемарио друге царске дужности, па ће он бити последњи владар и Источног и Западног царства.
Пад Римског царства
Од 376. до 382. године, Рим је водио низ ратова против Гота који се данас зову Готски ратови. У Бици код Хадријанопоља, 9 августа 378. године, римски цар Валенс (владао од 364. до 378. године) био је поражен и историчари гледају на овај догађај као кључан у опадању Западног римског царства. Предлагане су различите теорије о узроку пропасти царства, али чак ни данас не постоји потпуна сагласност о томе који су конкретни фактори били у питању. Чувена је тврдња Едварда Гибона у његовом Опадању и пропасти Римског царства да је хришћанство одиграло кључну улогу зато што је нова вера подрила систем друштвених вредности који је био подржан од стране паганизма.
Теорија да је хришћанство било кључни разлог пропасти царства била је, међутим, предмет расправе још и много пре Гибона, пошто је богослов Оросије (живео негде у петом веку) још 418. године тврдио да хришћанство није било нимало криво за опадање римске снаге. Оросије је тврдио да су превасходно паганизам и паганска пракса допринели пропасти Рима. У остале факторе који су томе допринели спадају:
- Политичка нестабилност због величине царства
- То што су и једна и друга половина царства мариле само за своје интересе
- Инвазија варварских племена
- Корупција у државној управи
- Плаћеничке војске
- Претерано ослањање на рад робова
- Велика незапосленост и инфлација
Због претеране величине царства, па и поред тога што је оно подељено на два дела, није било лако њиме управљати. Источно царство је цветало, док се Западно мучило, а ниједно од њих двоје није много размишљало о томе да би могло да помогне ономе другом. Источно и Западно римско царство су једно другога посматрали више као супарника него као сарадника, па су и једно и друго превасходно поступали у свом интересу. Са проблемом растуће снаге германских племена и њихових сталних упада на римску територију било је могуће суочити се на делотворнији начин само да није било корупције у управљању државом, а нарочито међу провинцијским гувернерима, и да је опхођење према Готима, у целини, било поштеније.
Римска војска, углавном попуњена варварским плаћеницима без етничких веза са Римом, није више могла да штити границе онако ефикасно како је то могла некада, нити су власти могле да са подједнаком лакоћом убиру порез у провинцијама. Затим, девалвација валуте, које је започета за време династије Севера, постепено је подстицала инфлацију, док је широко распрострањени рад робова онемогућавао грађанима из нижих друштвених слојева да се запосле и узроковао повећање незапослености. Долазак Визигота у царство у трећем веку, који су бежали од Хуна, и њихови каснији устанци такође се наводе као фактор који је допринео опадању Рима.
Западно римско царство је званично престало да постоји 4. септембра 476. године, када је римског цара Ромула Августула са престола збацио германски краљ Одоакар (иако неки историчари узимају 480. годину, годину смрти Јулија Непота, као крај царства). Источно римско царство је наставило да постоји као Византијско царство до 1453. године и, премда је у почетку једноставно било познато као "Римско царство", уопште није много личило на тај ентитет. Западно римско царство ће касније добити нов облик у виду Светог римског царства (962-1806), али та творевина, такође, није уопште била слична античком Римском царству и била је царство само по имену.
Завештање Римског царства
Изуми и иновације Римског царства из темеља су променили живот људи старога века и до данас настављају да се користе у различитим културама широм света. Напредак у изградњи путева и зграда, водоинсталације у зградама, аквадукти, па чак и цемент који се брзо суши - све су то ствари које су Римљани или изумели или унапредили.
Календар који је у употреби на Западу потиче од календара који је створио Јулије Цезар, а имена дана у недељи (у романским језицима) и месеца у години такође потичу из Рима. Чак и пракса враћања неког купљеног артикла који се не жели потиче из Рима чији су закони давали право потрошачу да продавцу врати неку фаличну или нежељену робу.
Комплекси апартмана (познати под називом инсула, лат. insula), јавни тоалети, браве и кључеви, новине, па чак и чарапе - све су ово изуми Римљана. Римљани су такође изумели и ципеле, поштански систем (по узору на Персијанце), козметику, лупу, као и појам сатире у књижевности. Током трајања Римског царства, значајан напредак је остварен и у области медицине, права, религије, управљања државом и ратовања.
Римљани су вешто умели да позајмљују и усавршавају оне изуме и концепте које су налазили код домаћег становништва у областима које би освојили. Стога је тешко рећи шта је "оригиналан" римски изум, а шта је иновација неког претходно постојећег концепта, технике или алата. Комотно се, међутим, може рећи да је Римско царство оставило трајно завештање које наставља да утиче на то како људи живе и дан-данас.
