Пунски ратови су били низ сукоба вођених између Картагине и Рима од 264. до 146. године п.н.е. Назив пунски потиче од речи Феничанин (на грчком Phoinix, на латинском Poenus а изведено од Punicus) која је коришћена за становнике Картагине, који су били феничанског порекла.
Пошто су историју ових сукоба писали римски аутори, они су их заједнички назвали "Пунски ратови" и ти ратови се односе на:
- Први пунски рат (264-241 г.п.н.е)
- Други пунски рат (218-201 г.п.н.е)
- Трећи пунски рат (149-146 г.п.н.е)
Рим је добио сва ова три рата, што је Римљанима омогућило да загосподаре медитеранском регијом која је претходно била под контролом Картагине. Пре сукоба, Картагина се, од једног малог лучког пристаништа, беше претворила у најбогатији и најмоћнији град у медитеранској регији, а све се то издешавало пре 260. године п.н.е. Имала је јаку морнарицу, најамничку војску и, захваљујући данку, царинама и трговини, довољно богатства да ради што год пожели.
Према споразуму склопљеним са малим градом Римом, Картагина је имала право да блокира римске трговинске активности у западном Средоземљу и, с обзиром на то да Рим није имао морнарицу, није имала никаквих потешкоћа да тај споразум спроводи у пракси. Римски трговци који би били ухваћени у картагинским водама бивали су бацани у воду и пуштани да се удаве, а бродови су им бивали одузимани. Улоге ће бити замењене након Првог пунског рата и Картагињани су у следећим ратовима постепено све више губили моћ, богатство и престиж. При крају Трећег пунског рата, Картагина није више уопште била запажена политичка нити војна сила.
Први пунски рат
Док год је Рим био мали трговачки град на обали Тибра, Картагина је суверено господарила; али острво Сицилија је место на коме ће се мржња Римљана према Картагињанима жестоко распламсати. Сицилија је била једним делом под картагинском а другим под римском контролом. Када се Хијерон II (владао од 270. до 215 г.п.н.е), владар Сиракузе, борио против својих суседа Мамертинаца из Месине, Мамертинци су прво затражили помоћ од Картагине па онда од Рима. Картагињани су већ били пристали да им помогну, па су се осећали издано када су се Мамертинци обратили Риму за помоћ. Променили су страну, пославши војску Хијерону II. Римљани су се борили на страни Мамертинаца из Месине, па су, 264. године п.н.е, Рим и Картагина једно другом објавили рат због сукобљених тежњи да контролишу Сицилију.
Иако Римљани нису имали морнарицу и нису ништа знали о поморским биткама, брзо су изградили и опремили 330 бродова. Пошто су били много више навикнути на борбу на копну, изумели су лукаву направу corvus, покретну даску која је могла да се закачи на непријатељски брод, па би се он још уз помоћ и кука држао прикован у месту. Имобилисањем непријатељског брода и његовим везивањем за свој брод, Римљани су били у стању да поморску битку практично претворе у копнену.
Па чак и упркос томе, нису имали ону стручност у поморству коју су имали Картагињани и, што је још важније, фалио им је војсковођа са вештином Картагињанина Хамилкара Барке (живео од 275. до 228. године п.н.е). Хамилкару је дато презиме Барка (што значи муња) због тога што су му сви напади, где год нападао, били веома брзи и због тога што је у акцији био веома хитар. Без упозорења је вршио нападе уз и низ обалу Италије, уништавајући римске испоставе и пресецајући римске линије снабдевања.
Да су картагинске власти боље снабдевале Хамилкара и слале му више појачања, Картагина би највероватније добила рат, али су се оне задовољавале гомилањем богатства и имале су поверења у Хамилкара и његове најамнике да ће они умети да се изборе са непријатељем без икакве подршке. Хамилкар је победио Римљане у Бици код Дрепане, али је потом морао да се повуче због мањка у људству и залихама. Према историчару Вилу Дуранту:
Готово подједнако изморене, две државе су направиле предах дуг девет година. Међутим, док у том периоду Картагина није радила ништа, одређени број римских грађана добровољно је својој држави на располагање ставио флоту од 200 бојних бродова, који су заједно могли да носе 60.000 војника.
Римљани, сада искуснији у поморским биткама и боље опремљени и вођени, извојевали су низ одлучујућих победа над Картагином, па су 241. године п.н.е. Картагињани затражили склапање мира.
Овај рат је скупо коштао и једну и другу страну, али Картагина је била више погођена и то из следећих разлога:
- Корупција и неспособност картагинских власти - оне су проневеравале новчана средства која је требало да иду војсци и стално су одбијале да шаљу појачања војсковођама на бојиштима
- Углавном најамничка војска која је често напросто одбијала да се бори
- Претерано ослањање на бриљантност Хамилкара Барке
Такође, Картагињани су озбиљно потценили свог непријатеља. Док је Картагина у доброј мери игнорисала рат, остављајући борбу Хамилкару и његовим најамницима, Рим је градио и опремао више бродова и за борбу обучавао више људи. Иако Римљани пре Првог пунског рата никада нису имали морнарицу, они су 241. године пре нове ере постали господари мора, а Картагина је била поражен град.
Током рата, дешавало се више пута да картагинске власти не исплате зараду својој најамничкој војсци, па су зато, 241. године п.н.е, ови најамници напали сами град Картагину. Хамилкар Барка је позван да разбије ову опсаду и он је то и урадио, иако Картагина беше одбила да му обезбеди преко потребне залихе и појачања током његових похода у служби Картагине, у којима је лично у борби предводио ове најамнике.
Побуна најамника трајала је од 241. до 237. године п.н.е. и, док је Картагина била заузета овим сукобом, Рим је заузео картагинске колоније Сардинију и Корзику. Иако су Картагињани били незадовољни оваквим развојем догађаја, слабо су ту шта могли да ураде. Концентрисали су своје напоре на освајање Шпаније уместо да покушају да истерају Римљане из својих колонија.
Године 226. пре нове ере Картагина и Рим су потписали Споразум код Ебра у коме је договорено да Римљани држе шпанску територију северно од реке Ебра, да Картагина држи област коју је већ била освојила јужно од реке, а да ниједна од двеју страна не прелази ту границу.
Други пунски рат
Хамилкар је 228. године п.н.е. погинуо у боју, па је заповедништво над картагинском војском прешло у руке његовог зета Хаздрубала Правичног (живео отприлике од 270. до 221. године п.н.е). Хаздрубал је бирао дипломатска решења, уместо ратних, за сукоб са Римом, али га је убио један слуга 221. године п.н.е, па је заповедник постао Хамилкаров најстарији син Ханибал Барка (живео од 247. до 183. године п.н.е). Јужно од границе на Ебру лежао је град Сагунтум, римски савезник, па је, 218. године п.н.е, Ханибал напао овај град и освојио га. Римљани су уложили приговор због овог напада и упутили захтев да се Ханибал преда Риму. Картагински сенат је одбио да испуни овај захтев, па је тако почео Други пунски рат.
Ханибал, заклети непријатељ Рима, дошао је до сазнања да римске армије иду на њега, па је предузео храбар хазардерски корак, односно, са својим снагама је прешао Алпе и ушао у северну Италију. Ханибал је затим потукао Римљане у свакој својој бици са њима, освојивши северну Италију и привукавши бивше савезнике Рима уз себе.
Изгубивши много слонова током марша кроз планине и немајући неопходне опсадне справе и људство, Ханибал је у јужној Италији упао у игру мачке и миша са римском војском под командом Квинта Фабија Максима. Фабије није хтео да се директно сучели са Ханибалом, него је, уместо тога, настојао да му пресече линије снабдевања и да му изгладни војску.
Фабијева стратегија би можда успела да Римљани нису постали нестрпљиви због неактивности римских легија. Затим, Ханибал се служио контраобавештајним методама помоћу којих је раширио гласину да Фабије неће да се бори зато што га плаћају Картагинци. Фабија су заменили Гај Теренције Варо и Луције Емилије Паул који су одбацили опрезност и повели своје снаге у сусрет Ханибалу у апулијској области.
У Бици код Кане 216. године п.н.е, Ханибал је Гале сместио у средиште својих борбених редова, очекујући да ће они попустити пред налетом римске војске. Када се десило управо то и када су Римљани још више навалили напред, мислећи да побеђују, Ханибал их је опколио са свих страна, потпуно затворивши римске снаге, а онда их је здробио. Код Кане је погинуло 44.000 римских војника, док је Ханибал имао свега 6.000 погинулих бораца. Ханибал је остварио своју највећу победу, али није могао да на њу надовеже смртни ударац Риму зато што му Картагина није послала потребна појачања и залихе.
Недуго након тога, римски војсковођа Публије Корнелије Сципион (живео од 236. до 183. године п.н.е, касније познат као Сципион Африканац) успео је да надјача картагинске снаге у Шпанији којима је командовао Ханибалов брат Хаздрубал Барка (живео отприлике од 244. до 207. године п.н.е). Хаздрубал је умешно бранио Шпанију од Римљана све до доласка Сципиона, који га је у потпуности поразио 208. године п.н.е. Хаздрубал је побегао из Шпаније, запутивши се преко Алпа, у Италију, да би се тамо прикључио брату и да би удружили снаге. Заустављен је и побеђен у Бици код Метаура 207. године п.н.е, а на бојишту је и сам изгубио главу. Ханибал није знао ништа о кретању свог брата све док Хаздрубалова одсечена глава није стигла у његов логор.
Схвативши да ће Ханибалова војска бити позвана да се врати натраг у случају напада на Картагину, те с обзиром на то да је Шпанија сада била под римском контролом, Сципион је укрцао војску на бродове и отпловио у северну Африку где је заузео картагински град Утику. Картагина је позвала Ханибала да се врати из Италије и да спаси град, али је Сципион био велики поштовалац Ханибала и беше пажљиво проучио његову тактику.
У Бици код Заме 202. године п.н.е, Ханибал је послао слонове у јуриш на Римљане, али је Сципион, имајући у виду Ханибалову тактику, те нападе лако одбио. Римљани су побили Картагињане на слоновима и натерали те животиње натраг у картагинске редове, а затим је уследио комбиновани напад римске коњице и пешадије који је непријатеља затворио у средини и смрвио. Ханибал се вратио у град и рекао Сенату да Картагина треба одмах да се преда.
Сципион је дозволио Картагини да задржи своје колоније у Африци, али је морала да преда морнарицу и није јој било дозвољено да у било ком случају објављује и води рат без одобрења Рима. Картагина је такође морала да плаћа Риму ратну одштету у износу од 200 талената сваке године у трајању од педесет година. Картагина је поново била поражен град, али је, задржавши своје трговачке бродове и десет бојних бродова, била кадра да настави даље и да почне да просперира.
Картагинске власти, међутим, остајући исто онако корумпиране и себичне какве су увек и биле, наметнуле су народу тешке порезе ради исплате ратне одштете, при чему ти сами вршиоци власти нису давали никакав допринос. Ханибал се вратио из пензије да би покушао да поправи стање, али су га богати Картагињани издали Римљанима, па је побегао. Скончао је од своје руке, тако што је попио отров 184. године п.н.е, а у том тренутку имао је шездесет седам година.
Трећи пунски рат: уништење Картагине
Картагина је плаћала ратну одштету Риму, онако како је договорено, педесет година и, када је исплата завршена, сматрала је и да је њен споразум са Римом престао да важи. Кренули су у поход на Нумидију, изгубили рат, па су онда морали да плаћају још једну ратну одштету, овога пута Нумидији. С обзиром на то да су Картагињани објавили рат без одобрења Рима, римски сенат је у Картагини поново видео претњу по мир.
Римски сенатор Катон Старији толико је озбиљно схватао претњу да је све своје говоре, без обзира на тему, завршавао речима: "Уосталом, мислим да Картагину треба уништити”. Рим је 149. године п.н.е. послао изасланство у Картагину, прецизно предлажући следеће: да се град Картагина размонтира и да се премести дубље у копно а даље од мора. Картагињани су одбили овај предлог, па је тако почео Трећи пунски рат.
Римски војсковођа Сципион Емилијан (живео од 185. до 129. године п.н.е) опседао је град три године и, када је град пао, он га је опљачкао и спалио до темеља. Рим је из рата изашао као неприкосновена сила медитеранске регије, а Картагина је лежала у рушевинама дуже од сто година, све до њене поновне изградње након смрти Јулија Цезара. Пунски ратови су Римљанима пружили обуку, морнарицу и богатство да се из малог града претворе у царство које ће владати светом.
