Немачко-совјетски рат, данас познат у Совјетском Савезу као Велики отаџбински рат, а на Западу као Источни фронт Другог светског рата (1939-1945), почео је у јуну 1941. године Операцијом Барбароса, а завршио се потпуним поразом Немачке у мају 1945. Немачко-совјетски рат је обухватао такве кључне битке као што су Битка за Кијев, Битка за Москву, Битка за Лењинград (Санкт Петербург), Битка за Стаљинград (Волгоград) и Битка за Курск. На овом нарочито бруталном фронту овога рата десили су се највећи покрети трупа, највеће опсаде и највеће битке у историји човечанства, а такође је на том фронту изгинуло на десетине милиона бораца и цивила.
Хитлер против Стаљина
Адолф Хитлер (1889-1945), лидер нацистичке Немачке, напао је СССР 22. јуна 1941. године са највећом војском која је икад окупљена. Иако су ове две државе 1939. године потписале Споразум о ненападању, Хитлер је, освојивши већи део западне Европе, 1941. године био спреман да пажњу усмери на исток. Хитлер се надао да ће уништити совјетску Црвену армију и приграбити огромну територију, коју је називао Животним простором (Lebensraum) за немачки народ, односно, то су за њега биле нове земље на истоку где би Немци могли да нађу ресурсе и да просперирају. Нарочито су привлачне биле ресурсима богате области у Украјини и нафтна поља на Кавказу. Други разлози за напад укључивали су веровање да совјетски лидер, Јосиф Стаљин (1878-1953), намерава да нападне главни немачки извор нафте, нафтна поља Плоешти у Румунији, као и Хитлерову жељу да уништи бољшевизам као идеолошког непријатеља нацизма. Такође се очекивало да би избацивање Совјетског Савеза из рата приморало Британију да затражи мир. Напокон, освајање би Немцима пружило нове прилике да наставе да у пракси спроводе своју нацистичку расну теорију, јер су нацисти сматрали да су Јевреји и Словени политички и расно инфериорни у односу на Германе.
Хитлер је био убеђен да ће победити и гарантовао је својим генералима - "Развалићемо врата и кућа ће се срушити" (Stone, 138) у року од неколико недеља. Недостатак плана Б у случају да се то не деси био је озбиљна мана читаве ове операције. Неће бити први пут да једна западноевропска војска крене у дубину Русије несвесна да ће морати да се бори, не против једног, него против три непријатеља: против непријатељске војске, против проблема у логистици и против сурових зимских услова. Стаљин је борбе на Источном фронту (што је за њега био Западни фронт) називао "Отаџбинским ратом" и захтевао је тотални отпор према агресору. Совјетски народ, и војска и цивили, свакако се показао као дорастао овом изазову.
У кључне битке Немачко-совјетског рата спадају:
- Битка за Бјалисток и Минск (1941)
- Битка за Смоленск (1941)
- Битка за Кијев (1941)
- Битке за Харков (1941, 1942. и 1943)
- Опсада Лењинграда (1941-1944)
- Битка за Москву (1941-1942)
- Опсада Севастопоља (1941-1942)
- Битка за Стаљинград (1942-1943)
- Битка за Курск (1943)
- Битка за Смоленск (1943)
- Битка за Берлин (1945)
Операција Барбароса
Хитлерова офанзива у периоду јун-децембар 1941. добила је кодни назив Операција Барбароса ("Црвенобради"), по владару Светог римског царства (владао од 1155. до 1190. године) који ће се, према легенди, једног дана вратити и учинити да Немачка поново постане велика. Армије нападача биле су углавном немачке, али су укључивале и значајне јединице из Хитлерових земаља-савезница из Сила Осовине: из Италије, Румуније, Словачке, Мађарске и Финске, између осталих. Највећа војска икада окупљена у историји била је искусна, добро организована и веома самоуверена. Агресорска војна сила подељена је у три групе армија: Север, Центар и Југ. Авијација Сила Осовина ће, као и совјетска авијација, углавном бити ограничена на подршку копненим снагама током читавог Немачко-совјетског рата. Слично томе, совјетска морнарица играла је тек ограничену улогу, а значајна је у том смислу била њена активност у Црном и Балтичком мору. Укратко, "Немачко-совјетски рат је вођен претежно на копну (Dear, 341).
Агресори су напредовали по широком фронту који се протезао од Балтичког до Црног мора. Силе Осовине су напредовале веома добро у првих неколико месеци. Преко два милиона непријатељских војника је заробљено након што су ухваћени у клешта у биткама у и око Минска, Смоленска и Кијева. Пут ка Москви био је отворен и чинило се да је Хитлер био у праву онда када је гарантовао да ће СССР пасти брзо, а не после дуге борбе.
У лето 1941. Црвена армија, коју Стаљин беше подвргао својим чисткама током 1930-тих година, била је слаба и дезорганизована. Црвена армија у Другом светском рату била је састављена од принудно мобилисаних регрута из читавог Совјетског Савеза који често нису имали воље да се боре. Ту су били и кажњенички батаљони састављени од осуђеника (укључујући и политичке затворенике) који су укупно имали негде око 440.000 људи. Уз то, "најмање 800.000 жена служило је у совјетској војсци током Другог светског рата" (Rees, 162), како у борачким тако и у неборачким улогама.
Већина совјетских тенкова и авиона било је застарело 1941. године, имали су хроничан недостатак транспортних возила, а комуникација им се одвијала споро. Блицкриг ("муњевити рат") Сила Осовине, са тактиком брзог кретања и комбиновања оружја (тенкови, артиљерија, авијација и пешадија), уродила је плодом против спорог непријатеља, фокусираног на пешадију. Ипак, Блицкриг није био осмишљен тако да би се њиме могли освајати градови, па су ту нападачи почели да се заглибљују. Опсада Лењинграда (Санкт Петербурга), која је почела у септембру 1941, и упорна одбрана Москве крајем 1941. године, дале су Стаљину и Црвеној армији наду да није све изгубљено. Било је значајно и то што су цивили били вољни да бране Стаљинову диктатуру упркос томе што је нису подржавали. Победа над агресорима постала је приоритет. У Лењинграду, 40.000 цивила, мушкараца и жена, формирало је народну војску ради одбране града, а у Москви, 600.000 цивила је помогло да се организује одбрана престонице.
Кад је крајем 1941. стигла зима, потешкоће у логистици широм стотина и стотина километара територије слабо покривене путевима почеле су да озбиљно да муче Силе Осовине, а велики проблем им је био и општи недостатак резервних војника. Хитлер није био направио план за дуг поход, а Стаљин беше урадио управо то. Велики део совјетске тешке индустрије већ је био премештен на безбедно, у средњу и источну Русију, па је Стаљин могао много боље да снабдева и појачава своју војску. За логистику Сила Осовине такође је озбиљан изазов било Стаљиново наређење да партизани саботирају снабдевање Сила Осовине кад год и где год је то могуће. Зимски услови, где су температуре падале и до тридесет пет степени Целзијусових испод нуле, онемогућавали су кретање агресора јер су им се мазива и гориво замрзавали (Совјети су имали антифриз који им је помагао да избегну такве отежавајуће околности). Чак је и копање ровова и склоништа било тешко, па се много војника Сила Осовине смрзло на смрт.
Совјети узвраћају ударац
На Хитлерове амбиције на истоку много су утицала дешавања другде у рату. Јапански напад на Перл Харбор, америчку поморску базу на Хавајима, у децембру 1941, имао је и одређене споредне ефекте, осим тога што су моћне Сједињене Америчке Државе ушле у рат. Пошто се Јапан усредсредио на Пацифик, није више представљао непосредну претњу Совјетском Савезу, па је стога Стаљин могао да доведе свеже трупе из Сибира и источне Русије и да их убаци у Немачко-совјетски сукоб.
Још једно охрабрење за Црвену армију, почевши од 1942. године, било је њихово боље оружје. Тенкови Т34 средње величине, од 26 тона, на пример, производили су се у већим количинама. Ови тенкови су имали јачу ватрену моћ, јачи оклоп и већу покретљивост у поређењу са било којим тенком што су га на терену користиле армије Сила Осовина, и могли су да издрже ударе већине антитенковског оружја. Још једно веома делотворно совјетско оружје био је минобацач B-13 Каћуша, који је још био познат и као "Стаљинове оргуље". Ово оружје, које се монтирало на камион, могло је брзо да испали шеснаест ракета од 132 милиметра на чврсто гориво. Проблем је био да се довољан број ових ракета произведе и допреми тамо где су најпотребније.
Совјетски противудар почео је у јануару 1942. године када је Стаљинов најбољи генерал, Георгиј Жуков (1896-1974), организовао офанзиву са циљем да се агресор отера даље од Москве. Црвена армија је затегла дисциплину, одређујући казне за оне који се не боре како треба. Стаљин је чак наредио да дезертере треба стрељати по кратком поступку. Совјети су такође учили од непријатеља; на пример, почели су да боље користе тенкове у већим и делотворнијим групама. Црвена армија је отерала снаге Сила Осовине на неких 280 километара од Москве.
Немачко-совјетски рат се претворио у рат исцрпљивања. Армије Сила Осовине су губиле људство и материјал који се нису могли надокнадити на дуже стазе. Чак и када су Силе Осовине добијале битке, као што је био случај на Криму у лето 1942, њихови губици су били ненадокнадиви. Совјетски Савез, на другој страни, имао је веће ресурсе на које је могао да се ослони. У 1942. години, Немачка је произвела 15.409 авиона и 9.200 тенкова у поређењу са 25.436 авиона и 24.446 тенкова које је произвео Совјетски савез (Stahel, 442). Уз то, Совјетски Савез је имао помоћ од америчког програма зајма и најма, који је је дао помоћ у износу од негде 7 посто совјетске индустријске производње. До краја 1942. године, Хитлерова одлука да нападне СССР изгледала је као чиста лудост. Можда је Совјетски савез 1941. био мала маца, али је годину дана касније израстао у страшног тигра.
Прљави рат
Ниједан рат никада није сасвим без бруталности, али Немачко-совјетски рат је био гори од већине других ратова. Немачким војницима дата је слобода да стрељају политичке официре (комесаре) Црвене армије и да чине злочине над совјетским цивилима. Специјални покретни одреди смрти, познати под називом Einsatzgruppen, убијали су Словене и Јевреје током напредовања Сила Осовине. Неки историчари претпостављају да би народ који је Хитлер освојио можда хтео да му помогне у борби против Стаљина само да је он хтео да се према том народу опходи са више саосећајности. Међутим, пошто је рађено тако како је рађено, суровост није донела ништа друго осим мржње.
Области окупиране од стране нациста подвргаване су истом терору који је већ био виђен у другим областима под нацистичком окупацијом. Убрзо је дошао и Гестапо, нацистичка тајна полиција. Понекад су уништавана читава села а њихово становништво бивало стрељано уколико би нацисти посумњали да је то становништво подржавало партизане. Јевреји који не би били одмах стрељани терани су у гета, а онда су, заједно са другима, као што су на пример Роми, одвожени у концентрационе логоре и логоре смрти какав је био Аушвиц, где су милиони убијани у гасним коморама. Хитлеров план за окупирану територију је био "прво, да загосподари њоме; друго, да је законски и функционално уреди; треће, да је експлоатише" (Shirer, 941).
Црвена армија је била подједнако крива за ратне злочине, будући да су основи Женевске конвенције често у потпуности игнорисани, те да су ратни заробљеници лоше третирани - мање од једног од десет заробљеника из редова Сила Осовине се вратило кући после рата. Зачарани круг осветничких поступака обележио је овај ратни сукоб. Чак ни ослобођење није ставило тачку на злочине. Многе совјетске цивиле су јавно обесили њихови ослободиоци под оптужбом за сарадњу са непријатељем.
Стаљинград: ратна срећа се мења
Велика битка за Стаљинград, која је вођена од јула 1942. до фебруара 1943, постала је симбол Источног фронта, његових ужаса, џиновских размера и узалудности. Пораз код Стаљинграда за последицу је имао уништење читаве немачке Шесте армије и предају 91.000 војника, укључујући и фелдмаршала Фридриха Паулуса (1890-1957). И оне армије Сила Осовине које нису биле немачке такође су имале тешке губитке. Италија је изгубила 110.000 људи (погинулих или рањених), Мађарска 143.000, а Румунија 160.000. Ове немачке савезнице нису могле да надокнаде такве губитке. Била је то једна од највећих победа Совјетског Савеза у Другом светском рату, а Хитлерове армије се никада од ње нису опоравиле ни психички ни материјално, па су од тада водиле само одбрамбени рат и повлачиле се. Два милиона цивила погинуло је код Стаљинграда, а Стаљин је званично том граду доделио статус "града хероја". Срећа у Немачко-совјетском рату дефинитивно је променила страну, прешавши на страну Совјета.
Даље победе Црвене армије
У дебаклу код Стаљинграда и у целокупном походу Сила Осовине ни од какве помоћи није било то што је Хитлер забранио било какво повлачење, па су на терену генерали на крају били приморани да се предају уместо да се повуку и регрупишу. Хитлер је, такође, био принуђен да милионе војника Сила Осовине преусмери на другу страну, ради одбране од инвазије Савезника на Италију у јулу 1943. и ради одбране од савезничке инвазије на Нормандију у јуну 1944. године (такозвани Дан Д). Борба на два фронта је нешто што Немачка, у смислу својих капацитета, напросто није могла да издржи на дуге стазе.
Године 1943. Хитлер је још увек могао да изведе много војника, чак 3 милиона, на Источни фронт, али је Стаљин имао 6,6 милиона на располагању (Dear, 347). Црвена армија је победила у Бици код Курска у лето 1943. У овој бици је учествовало преко 6.000 тенкова, па је то била највећа тенковска битка у историји и догађај који је у додатној мери исцрпео Хитлерове све слабије и слабије ресурсе. Совјети су сада напредовали по широком фронту, терајући агресора са совјетске територије. Смоленск је ослобођен у септембру. Током зимских месеци 1943-1944. године, снаге Сила Осовине су истеране из Украјине. У јануару 1944, Лењинград је коначно ослобођен. У лето 1944. и током Операције Багратион - где је Црвена армија на бојиште извела 2,4 милиона војника, 5.200 тенкова и 5.300 авиона - уништена је Централна армијска група Сила Осовине. У самој Русији сада више није било непријатељских војника. Црвена армија је недуго затим заузела упориште у Пољској, па је даље напредовала према Литванији и угрожавала саму Немачку. У августу 1944. године предала се немачка савезница из Сила Осовине, Румунија. У децембру, Црвена армија је започела опсаду Будимпеште. Браниоци су сада постали нападачи.
Битка за Берлин
Хитлерове армије беху ушле 2.000 километара у дубину совјетске територије од почетка рата, али су на крају натеране да се врате у саму Немачку. У јануару 1945. године, Совјети су покренули највећу офанзиву у целом рату. Циљ је био Берлин. Црвена армија је за ову последњу навалу имала предност од десет према један у људству. До Беча су Совјети стигли у априлу. На другом, Западном фронту, британске и америчке армије су месец дана пре тога биле прешле реку Рајну. Пошто је пажња скренута на то ко ће контролисати шта у послератној Европи, Савезници су се тркали да би се видело ко ће први освојити Берлин.
Берлин је имао неколико концентричних кругова одбране, при чему је спољни био 32 километра од градског центра. Одбрана немачког главног града, у којој је учествовало око 400.000 војника, чак је ангажовала и Хитлерову омладину с обзиром на то да је Фирер позвао на одбрану Берлина до последњег човека (или дечака) и до последњег метка, али све је ово било узалуд. Формирана су три совјетска фронта - укупно 2,5 милиона војника, 6.250 оклопних возила, 10.400 топова и 7.500 авиона - да би се здробило срце Трећег Рајха. Берлин је претходно већ био претрпео велику штету током дуготрајног савезничког бомбардовања. На терену, до предграђа Берлина се стигло 25. априла. Борбе су прелазиле из улице у улицу, при чему су највећи отпор пружале јединице које су држале подземне станице и канале, али ипак је било питање само када ће Берлин пасти, а не да ли ће. Застава Совјетског Савеза подигнута је на Рајхстагу, згради немачког парламента, 30. априла. Хитлер је тог истог дана извршио самоубиство у свом бункеру у Берлину. Дана 2. маја, предао се берлински гарнизон. Огроман број цивила је сада страдао јер им је имовина пљачкана, јер су били убијани и јер су им жене биле силоване зато што су војницима Црвене армије дата три дана да раде што год им је воља са покореним, омраженим непријатељем. Немачка се званично предала 7. маја.
Последице
Совјетски Савез је добио Немачко-совјетски рат, али та победа је била стравично скупа. У овом сукобу је изгубљено најмање 25 милиона живота, укључујући и страдале војнике и цивиле, што можда чини половину од укупног броја жртава у Другом светском рату. Погинуло је више од 8 милиона војника Црвене армије у Другом светском рату. Још 5,7 милиона војника Црвене армије је заробљено током рата, а од тог броја 3,3 милиона је умрло у заробљеништву (Rees, 57). "Хиљаду седамсто десет градова и седамдесет хиљада села је делимично или у потпуности уништено" (Fowler, 215). Стаљин је 24. јуна 1945. надгледао велику тријумфалну параду на Црвеном тргу у Москви.
Последице Немачко-совјетског рата осећају се и данас. Совјетски Савез је био решен да не дозволи да се таква једна инвазија са запада икада више деси, па је Средњу и Источну Европу преобликовао у складу са тим циљем. Између Истока и Запада повучена је "гвоздена завеса", при чему се подељена Немачка нашла у средини. Можда је завеса подељености уклоњена током деведесетих година двадесетог века, али ипак, и дан-данас, и једна и друга страна настављају да са сумњичавошћу гледају на мотиве и амбиције супротног табора, што наставља да утиче на геополитику европског континента.
