Стара Грчка

Грчка је земља у југоисточној Европи, на грчком позната као Hellas или Ellada, и састоји се из копненог дела и острвског архипелага. Стара Грчка је колевка западне филозофије (Сократ, Платон и Аристотел), књижевности (Хомер и Хесиод), математике (Питагора и Еуклид), историје (Херодот), драме (Софокле, Еурипид и Аристофан), Олимпијских игара и демократије.

Појам космоса састављеног од атома је по први пут предложен у Грчкој, а предложили су га Леукип и Демокрит. Процес данашњег научног метода уведен је захваљујући раду Талеса из Милета и оних који су ишли његовим стопама. Латински алфабет такође потиче из старе Грчке, с обзиром на то да је уведен током феничанске колонизације у осмом веку пре нове ере, док је пионирски рад у физици и инжењерству дело Архимеда из грчке колоније Сиракузе, међу осталима.

Копнени део Грчке је велико полуострво окружено са три стране Средоземним морем (које се грана на Јонско море на западу и на Егејско море на истоку). Делови Грчке су још и острва позната као Киклади и Додеканези (укључујући Родос), јонска острва (укључујући Крф), острво Крит, као и јужно полуострво познато као Пелопонез.

Географија Грчке је у великој мери утицала на њену културу у том смислу што се њен народ, имајући мало природних ресурса и будући окружен водом, на крају окренуо мору и у њему потражио средства за живот. Планине покривају осамдесет процената Грчке, а кроз њен каменит рељеф протичу само мале реке, што све у свему пружа слабе услове за пољопривреду. Сходно томе, у ранијем периоду своје историје стари Грци су колонизовали суседна острва и основали насеља дуж обале Анадолије (такође познате и као Мала Азија, данашња Турска). Грци су као народ постали вешти морепловци који су, поседујући обиље грађевинског материјала у виду камена, као и велику вештину, изградили нека од највелелепнијих здања у старом веку.

Етимологија назива Hellas

Назив Hellas потиче од Хелена, сина Деукалиона и Пире који играју значајну улогу у Овидијевој причи о Великом потопу у његовим Метаморфозама. Митски Деукалион (син титана Прометеја који је човечанству донео ватру) био је спасилац људске врсте од Великог потопа, на исти начин на који је Ноје приказан у библијској верзији или Утнапиштим у месопотамској. Деукалион и Пира поново насељавају земљу након што се вода повуче тако што бацају камење које се претвара у људе, а први бачени камен се претвара у Хелена. Супротно популарном мишљењу, Хелас и Елада немају никакве везе са Хеленом (Јеленом) Тројанском из Хомерове Илијаде. Овидије, међутим, није сковао овај назив. У првој књизи своје Историје Тукидид пише:

Склон сам томе да верујем да то само име није још било дато целој земљи и да заправо није ни постојало пре времена Хелена, Деукалионовог сина; различита племена, од којих је племе Пелазга било најраширеније, давала су своја имена различитим окрузима. Али кад су Хелен и његови синови постали моћни у Фтиотиди, њихову помоћ су тражили други градови, и они који су са њима били повезани почели су да се зову Хелени, иако је много времена прошло док то име није преовладало у читавој земљи. О томе Хомер даје најбољи доказ; јер он, иако је живео много после Тројанског рата, нигде то име не користи колективно, већ га ограничава на Ахилове следбенике из Фтиотиде, који су били први Хелени; када говори о читавој војсци, назива их Данајци, Аргивци или Ахајци.

Рана историја старе Грчке

Историја старе Грчке се најлакше разуме када се подели на временске периоде. Ова област је била насељена и започето је у њој са пољопривредом већ у старијем каменом добу, о чему сведоче налази у пећинама Петралона и Франхти (ове две насеобине спадају међу најстарије насеобине на свету). Млађе камено доба (отприлике од 6000. до 2900. године пре нове ере) карактеришу трајна насеља (првенствено у северној Грчкој), припитомљавање животиња и даљи развој пољопривреде. Археолошки налази у северној Грчкој (у Тесалији, Македонији и Сесклу, међу осталим местима) говоре у прилог миграције из Анадолије, с обзиром на то да керамичке шоље, посуде и фигуре које су пронађене тамо имају сличности са налазима из млађег каменог доба у Анадолији. Ови насељеници су превасходно били земљорадници, пошто је северна Грчка била погоднија за пољопривреду него било који други део Грчке, и они су живели у једноспратним кућама са кровом од дрвета и размазане глине.

Кикладска цивилизација (отприлике од 3200. до 1100. г.п.н.е) цветала је на острвима Егејског мора (укључујући Делос, Наксос и Парос) и пружа најраније доказе о континуираном животу људи у том региону. Током кикладског периода, куће и храмови су грађени од природног камена, а људи су живели од рибарства и трговине. Овај период се обично дели у три фазе: рани кикладски, средњи кикладски и позни кикладски, уз постојан развој у уметности и архитектури. Потоње две фазе се поклапају и на крају се спајају са Минојском цивилизацијом, те разлике између ових периода постају неуочљиве.

Минојска цивилизација (2700-1500 г.п.н.е) се развила на острву Криту и брзо је постала највећа поморска сила у региону. Термин "минојски" сковао је археолог Сер Артур Еванс, који је 1900. године открио минојску палату у Кнососу и назвао ту културу по древном краљу Миноју. Није познато како је тај народ звао самога себе. Минојска цивилизација је цветала, као што се чини да је цветала и Кикладска цивилизација, много пре прихваћених савремених датума који обележавају њено постојање, а вероватно пре 6000. године пре нове ере.

Минојци су развили систем писања познат као линеарно А писмо (које још увек није дешифровано) и остварили су пробоје у области бродоградње, грађевинарства, керамичког грнчарства, уметности, науке и ратовања. Краља Миноја старовековни историчари (међу којима је и Тукидид) наводе као првог човека који је формирао морнарицу, помоћу које је колонизовао, или освојио, Кикладе. Археолошки и геолошки докази на Криту указују на то да је ова цивилизација пропала због претераног коришћења земље, што је довело до дефорестације, иако се традиционално прихвата теза да су их освојили Микењани. Ерупција вулкана на оближњем острву Тери (данашњем Санторинију) између 1650. и 1550. године пре нове ере, као и цунами који је уследио, прихватају се као крајњи узрок минојске пропасти. Острво Крит је потопљено, а градови и села су уништена. Овај догађај се често наводи као Платонова инспирација за стварање мита о Атлантиди (овај мит је описан у Платоновим дијалозима Критија и Тимај).

Микењани и њихови богови

Микенска цивилизација (приближно од 1900. до 1100. г.п.н.е) обично се сматра почетком грчке културе, иако не знамо скоро ништа о Микењанима осим онога што се може установити на основу археолошких доказа и на основу Хомеровог описа њиховог рата са Тројом из Илијаде. Њима се приписује оснивање грчке културе захваљујући превасходно њиховим архитектонским пробојима, њиховом изуму система писања (познатог као линеарно Б писмо, што је рани облик грчког писма изведен из минојског линеарног А писма), и њиховом установљењу, или унапређењу, верских обреда. Чини се да су на Микењане много утицали Минојци са Крита у смислу обожавања богиња земље и богова неба, који су временом постали грчки пантеон класичног периода.

Грчка митологија је пружала чврсту парадигму стварања космоса, света и људи. Рани митови казују како у почетку није било ничега осим хаоса у виду бескрајних вода. Из овог хаоса појавила се богиња Еуринома која је раздвојила воду и ваздух и почела свој стваралачки плес са змијом Офионом. Из њиховог плеса постала је целокупна творевина и Еуринома је првобитно била велика мајка богиња и творац свега постојећег.

До Хесиодовог и Хомеровог времена (осми век пре нове ере), ова прича се променила у познатији мит који се тиче титана, Зевсовог рата против њих и рођења богова Олимпљана са Зевсом као њиховим челником. Ова промена указује на прелазак са матријархалне религије на патријархалну парадигму. Који год модел да је слеђен, међутим, богови су се, очито, редовно мешали са смртницима који су их поштовали и код којих су они имали значајну улогу у свакодневном животу. Пре доласка Римљана, једини пут на копненом делу Грчке који није био кравља стаза био је Свети пут који је ишао од града Атине до светог града Елеусине, колевке елеусинских мистерија које су славиле богињу Деметру и њену кћерку Персефону.

До 1100. године пре нове ере, отприлике до времена колапса бронзаног доба, велики микенски градови југозападне Грчке су напуштени и, како неки тврде, њихова цивилизација је уништена под налетом дорских Грка. Археолошки докази не пружају поуздане информације о томе шта је довело до пропасти Микењана. Будући да не постоје никакви писани трагови о овом периоду (или тек треба да буду ископани), може се само спекулисати о узроцима. Таблице са линеарним Б писмом које су до сада пронађене садрже само спискове робе која је размењена у трговини или која се држи у залихама. Изгледа да је јасно, међутим, да је, након онога што се назива Грчким мрачним добом (приближно од 1100. до 800. године пре нове ере, које се тако зове због одсуства писаних извора), у току била грчка колонизација великих делова Мале Азије и острва која окружују копнени део Грчке, као и то да је у овим крајевима почео да се дешава значајан развој културе. Почевши од негде 585. године пре нове ере, први грчки филозоф, Талес из Милета, бавио се на обали Мале Азије нечим што се данас препознаје као научно испитивање, те ће област јонских колонија учинити велике пробоје на пољу грчке филозофије и математике.

Од архајског до класичног периода

За архајски период (800-500. године п.н.е) је карактеристично увођење република уместо монархија (која је, у случају Атине, гравитирала према демократској власти) организованих као појединачних градова-држава или полиса, увођење закона (Драконове реформе у Атини), оснивање великих Панатенејских свечаности, настанак препознатљиве грчке грнчарије и настанак првог новца кованог у острвском краљевству Егини. Ово је, дакле, била увертира за процват класичног периода старе Грчке, за који се каже да је трајао од 500. до 400. године пре нове ере, или још прецизније од 480. до 323. године пре нове ере, од грчке победе у Бици код Саламине до смрти Александра Великог. Било је то Златно доба Атине, када је Перикле покренуо изградњу Акропоља и изговорио своју чувену беседу у част војника који су пали бранећи Грчку у Бици код Маратона 490. године пре нове ере. Грчка је током овог периода достигла висине у готово свакој области људског знања и тада су активни били велики мислиоци и уметници античког доба (Фидија, Платон и Аристофан су само три таква имена међу многима). Леонида је са својих триста Спартанаца погинуо у Термопилском кланцу, а исте те године (480. пре нове ере), Темистокле је победио супериорну персијску поморску флоту код Саламине, што је на крају довело до коначног пораза Персијанаца у Бици код Платеје 479. године пре нове ере.

Демократија (дословно Demos = народ и Kratos = владавина, дакле владавина народа) је успостављена у Атини, дозвољавајући свим мушким грађанима старијим од двадесет година право гласа у влади. Пресократски филозофи, идући Талесовим корацима, покренули су нешто што ће постати научни метод у истраживању природних појава. Људи као што су Анаксимандар, Анаксимен, Питагора, Демокрит, Ксенофан и Хераклит напустили су теистички модел космоса и тежили су да открију основни, први узрок живота и космоса.

Њихови наследници, међу којима су били Еуклид и Архимед, наставили су да унапређују грчку науку и филозофску делатност, те су затим успоставили математику као озбиљну дисциплину. Пример Сократа и писана дела Платона и Аристотела након Сократа утичу на западну културу и друштво већ дуже од две хиљаде година. У овом периоду се такође десио напредак у архитектури и уметности, где је тенденција била од идеализма ка реализму. Чувена дела грчког вајарства као што су мермерне скулптуре из Партенона и Дискоболос (бацач диска) датирају из овог периода и отелотворавају интересовање уметника за приказивање људских емоција, лепоте и постигнућа на реалистичан начин, па чак и кад су ти квалитети представљени у делима која приказују бесмртнике.

Сви ови пробоји у култури били су могући због успона Атине након победе над Персијанцима 480. године пре нове ере. Мир и благостање који су уследили након персијског пораза омогућили су финансије и стабилност за културни процват. Атина је постала суперсила свог времена и, имајући најмоћнију морнарицу, могла је да тражи данак од других градова-држава и да им намеће своје жеље. Атина је формирала Делски савез, одбрамбени савез чији је циљ званично био да се Персијанци одврате од даљих непријатељских поступака.

Град-држава Спарта, међутим, сумњала јe у искреност Атине, па је формирала сопствени савез за одбрану од непријатеља, Пелопонески савез (тако је назван по пелопонеској регији где су се налазиле Спарта и друге чланице). Градови-државе који су стали на страну Спарте све више су Атину видели као силеџију и тиранина, док су они градови који су стали на страну Атине гледали на Спарту и њене савезнике са растућим неповерењем. Напетост између ове две стране на крају је букнула, развивши се у нешто што је данас познато као Пелопонески ратови. Први сукоб (отприлике од 460. до 445. г.п.н.е) завршио се примирјем и наставком просперитета за обе стране, док је на крају другог (431-404. г.п.н.е) Атина остала у рушевинама, а Спарта, као победник, у банкроту након свога отегнутог рата са Тебом.

Овај период се углавном назива позним класичним периодом (отприлике од 400. до 330. г.п.н.е). Политички вакуум који је настао након пада ова два града попунио је Филип II Македонски (382-336 г.п.н.е) након што је победио снаге Атине и њених савезника у Бици код Херонеје 338. године пре нове ере. Филип је ујединио грчке градове-државе под македонском влашћу, па је, након атентата на њега 336. године пре нове ере, његов син Александар дошао на престо.

Александар Велики и долазак Римљана

Александар Велики (356-323. г.п.н.е) је наставио планове свог оца за велики напад на Персију као дело одмазде за персијски напад на Грчку из 480. године пре нове ере. Пошто је имао скоро целу Грчку под контролом, поприлично велику и снажну стајаћу војску и пуну ризницу, Александар није морао да губи време са савезницима нити да се са било ким консултује у вези са својим плановима за инвазију, па је повео своју војску у Египат, преко Мале Азије, кроз Персију и напокон у Индију. С обзиром на то да му је у младости учитељ био Платонов велики ученик Аристотел, Александар ће, кроз своја освајања, расејати идеале грчке цивилизације, па ће, на тај начин, пренети грчку уметност, филозофију, културу и језик у сваку област са којом ће доћи у додир.

Године 323. пре нове ере, Александар је умро, па је његово огромно царство подељено између четворице његових генерала. Овим је започето оно што је међу историчарима сада познато као Хеленистички период (323-31 г.п.н.е), током којег су грчка мисао и култура постале доминантне у различитим областима под утицајем његових генерала. Након ратова Дијадоха ("наследника", како су Александрови наследници названи), Антигон I је основао династију Антигонида у Грчкој, коју је касније изгубио. Повратио ју је, до 276. године пре нове ере, његов унук, Антигон II Гоната, који је владао Грчком из своје палате у Македонији.

Римска република је током овог времена постајала све више умешана у дешавања у Грчкој и она је, 168. године пре нове ере, победила Македонију у Бици код Пидне. Након овог датума, Грчка је постепено све више потпадала под утицај Рима. Године 146. пре нове ере, ова регија је означена као римски протекторат, а Римљани су почели да имитирају грчку моду, филозофију и, донекле, сензибилитете. Године 31. пре нове ере, Октавијан Цезар је анектирао Грчку као римску провинцију након своје победе над Марком Антонијем и Клеопатром у Бици код Акција. Октавијан је постао Август Цезар, а Грчка део Римског царства.